Јелена Гавриловић: Глума је као маратон

ГЛУМИЦУ Јелену Гавриловић крајем године гледаћемо на РТС у серији “Немањићи - рађање краљевине”, у којој игра Евдокију Анђел, прву супругу српског владара Стефана Првовенчаног. Улога интригантне византијске принцезе о којој се мало зна, мајке Стефана Радослава, Предислава и Стефана Владислава, за њу је велика част и одговорност. Последњу сцену Јелена је недавно снимила у Новом Пазару, а сходно улози, имала је привилегију да у серији режисера Марка Маринковића, по сценарију Гордана Михића, носи најраскошније костиме.

- Када је Евдокија дошла на српски двор, с њом су стигле и кочије гардеробе - каже за “Новости” Јелена Гавриловић, коју смо, осим на филму и у серијама, гледали и у музичким спотовима и рекламама. - Костими су прелепи јер се костимограф потрудио да на прави начин дочара то време. Евдокија је била занимљива, интригантна али и несрећна особа, која се удавала неколико пута. Протерана је са српског двора, а деца су јој остала у Србији. Мало знамо о њој и све што сам успела да сазнам је занимљиво. Била је веома образована за то време, а њен отац Алексиј Трећи касније је постао цар. Мислим да је режисер веома добро одабрао глумце и да се њихови приватни карактери поклапају са улогама које играју. Срећна сам што ми се указала прилика да глумим принцезу Евдокију, али то носи и одговорност, јер како одиграте један лик, тако ће генерације то доживети.

* Постоји ли сличност између вас и лика који тумачите?

- Сматрам да се сваки гумац препозна у лику који игра, можда сам донекле и ја. Трудим се да све у животу радим с радошћу, али мислим да Евдокија није била срећна. Њен брак је био уговорен и са 12 година је дошла на српски двор. Треба се носити с тежином туђих одабира, да живите онако како су вам други скројили живот. То је велико бреме за младу жену, а после тога се удавала још два пута. Тако је и са глумцима. Не бирамо ми улоге, већ оне бирају нас.

- Почаствована сам што су ме позвали да учествујем у споту, јер је Чола највећа регионална звезда уз чије смо песме одрасли. Изузетан је професионалац, нисмо имали ниједну заједничку сцену у споту, па смо се виђали само у паузама снимања. Нормалан је и приступачан човек. Волим многе његове песме и не знам коју бих посебно издвојила. Од нових ми се допадају “Моја драга”, “Злочин и казна”...

* Видели смо вас и у споту “Кафана код Кеке” сарајевског “Забрањеног пушења”?

- То је специфична ситуација, јер не волим да се појављујем у спотовима ако не постоји изузетан разлог. Са “Забрањеним пушењем” следеће године снимам филм “Балада о Пишоњи и Жуги”, а поменута кафана је место где се увек налазимо у Сарајеву када разговарамо о филму. У споту се појављују и глумац Емир Хаџихафизбеговић и Младен Војичић Тифа, некадашњи певач “Бијелог дугмета”. То је генерација која је припадала времену које су сви више волели. Одрасла сам на југословенском рокенролу, наслушала сам се и домаћег и страног рока. Кад је музика у питању, никада се не ограничавам на одређени жанр, већ истражујем и откривам нове ауторе и клинце. У филму играм Амилу, лик из песме “Пишоња и Жуга у паклу дроге”.

* Многи су вас упамтили и по рекламама за банку?

- Рекламе су покренуле талас дивних ствари у мом животу. Сваки простор за глумца је прилика, ако то уме да искористи. Никада не знате шта може да вам покрене каријеру. Овај посао је непредвидив, то није трка на 100 метара, већ маратон. Некад нисте у ситуацији да бирате, али када вам се наметне ситуација да нешто радите, онда морате дати све од себе. Све је глумачки простор и позорница. Нисам искористила сваку прилику, а за оно што ме је мимоишло, увек кажем да нисам била спремна тог тренутка.

ОСМЕХ НАЈЈАЧЕ ОРУЖЈЕ

НА питање у којим тренуцима кроз осмех изговара “може”, као у реклами за банку, Јелена нам одговара:

- Све радим са осмехом. Позитивна енергија је најважнија, а када паднеш, важно је да имаш снаге да устанеш с осмехом. Живот је радост, баш као и глума и нема смисла ако се свакодневно не радујемо. Тако је лакше. Треба се радовати и великим и малим стварима. Живот чине ситнице, мада се некад бахатимо и размишљамо о великим стварима, а живот се одвија између наших планова.