Филм - неостварена жеља

НЕКАДАШНЈИ фронтмен сплитских „Ђавола“, а сада ријечких „Фјуменса“, Нено Белан, враћа се концертно 1. јула у Београд, како би на почетку лета приредио медитеранску фешту у башти Студентског културног центра. На питање зашто је изостао његов традиционални концерт за Дан заљубљених у српској престоници и да ли се можда уплашио што је у „Београдској арени“ те ноћи певао Тони Цетински, Белан је у среду у кафићу „Смоквица“, док је испијао „мохито“, за наш лист рекао:

- Нисам се уплашио, али није било смисла да радимо један против другог. Нјегова медијска кампања је била јака, а вероватно имамо публику која нам се у једном делу преклапа. И 1. јул је одличан датум за концерт.

* Најавили сте да имате нову песму „Киша“?

- На њој радим а извешћу је 21. августа на традиционалним Вечерима далматинске шансоне у Шибенику. То је једна полубалада у мом стилу, али са новим албумом још не журим, планирам га тек за годину и по дана. У међувремену ћу вас почастити са неколико нових синглова. У СКЦ-у ћу свирати комплетан пресек хитова „Ђавола“ до дуета са Масимом Савићем, који неће бити на концерту, али ће његову деоницу „осебујним“ баритоном отпевати бубњар Лео Румор.

* Коначно сте се опробали и у позоришној музици, за дечју представу „Буратино“ Алексеја Николајевича Толстоја, која је премијерно изведена протеклог викенда на Међународном фестивалу детета у Шибенику?

- Увек сам желео да пишем за позориште и филм. Ова друга жеља ми се још није остварила. Критике су за сада фантастичне, а мој бенд и ја смо уживо свирали у представи. Основна разлика између компоновања за позориште и песама за студијски албум је што ситуација сцене диктира атмосферу песме. Емоција песме се прилагођава емоцији одређеног тренутка у представи, што кад радим за себе није битно.

* Да ли сте свесни колики су траг оставили „Ђаволи“ у југословенској поп музици?

- Што време више пролази, више сам свестан тог значаја. Када смо 1986. почињали, нисам могао знати шта ће се догађати. Сада сам срећан кад се осврнем иза себе и видим шта сам све направио и оставио. А најсрећнији сам када видим да моју публику сада чине деца оних који су крајем осамдесетих долазили на концерте „Ђавола“. Песме су се, прескочивши генерацијску и временску баријеру, потврдиле као нека врста вечних хитова.

* Можете ли из свог репертоара да издвојите песму ваше каријере?

- Има их неколико. Ниједна каријера није праволинијска, има много успона и падова, што се и мени више пута догађало. Сигурно да је песма „Причај ми о љубави“, са нашег првог албума „Лјубав и мода“ остала вечна тема, затим „Дани љубави“, „Бамбина“ и „Стојим на кантуну“ и коначно, лабудова песма „Ђавола“ је била „Дуго, топло лето“ с којом смо се представили као фестивалски бенд. Као соло извођач, велики узлет сам имао са хитовима „Сунчан дан“, „Дотакни ме уснама“ и „Поноћна звона“. Од новијих ствари издвојио бих „Реку снова“ и дует са Масимом „Зар више нема нас“.