Болест није препрека за успех

ЗА Александра Видосављевића (19) из Власотинца матура је велики дан, али не само због тога што је са свим петицама завршио средњу школу, већ је дипломом гимназије показао свима да болест није препрека за велике резултате. Овај младић болује од церебралне парализе, али је уз урођену упорност и подршку околине разбио све предрасуде о особама које се боре са овом болешћу.

- Човек мора да се бори, да граби и да буде јунак у својим очима, а онда ће и други то да примете и да цене. Поносан сам на себе и људе који ме окружују, јер никада нисам приметио неки критички поглед околине. Свуда сам наилазио на разумевање и подршку, често и на дивљење, јер сам упркос томе што користим колица пробао све што сам хтео, наравно у складу са својим годинама - казао је Александар после матурске вечери на којој је уживао.

НАГЛАШАВА да је имао подршку родитеља, пријатеља и професора захваљујући којима му "ништа није било ускраћено". Они, пак, поручују да Александар успех дугују само себи.

- Једино је он заслужан за овај успех. И та наша подршка је последица његове воље која нам је дала снагу да се заједно са њим боримо - нагласио је Александров отац Мирослав.

Мирослав и супруга Сања најпоноснији су на Александров успех. Врло емотивно говоре о свом сину и поручују му да никада не пропусти да због једног тренутка слабости доживи све лепо што га у животу чека. Очекују да, као и до сада, слуша своје срце "које је велико као кућа".

Прочитајте још: Матичним ћелијама победио парализу, сад вози и бицикл

АЛЕКСАНДАР је рођен ратне 1999. Родитељи кажу да је трајне последице по његово здравље оставио нестручан порођај. Нису тражили ничију одговорност, већ су од првог дана сву своју енергију подредили лечењу детета, па су тако шест година провели на Клиници за рехабилитацију "Др Мирослав Зотовић". За њих је то сада прошлост у коју не желе да се враћају. Фокусирани су на Александрову будућност, а нови циљ је диплома Филозофског факултета у Нишу.

- Књижевност ми је велика љубав, али желим да студирам социјалну политику и да радим са децом која имају неки од инвалидитета. Уз лично искуство и знање које бих на факултету стекао, верујем да бих тој деци био веома користан. Намеравам и да напишем књигу, па и да се заљубим када наиђе она права - набраја планове Александар.

Са тако великим срцем какво је његово нема сумње да ће и Александрова љубав бити велика, баш какав је успех који је остварио упркос својој болести.

УЗОРИ

Поред родитеља, са којима дели своја искуства и размишљања, као своје узоре наводи све наставнике и професоре који су са њим несебично делили своја знања. Посебно истиче Братислава Спасића, Сузану Пешић, Сању Стојановић, Јована Тасића...

- Понели су се према мени као прави педагози и пријатељи, па ћу се у свом професионалном раду свакако руководити прелепим сећањима на дане учења и дружења - додаје Александар.