Мајка заклела сина, шефа Озне

ЦРКВА на Бобији, горе изнад Љубовије, која је један од драгуља из прошлости Азбуковице, подигнута је на иницијативу пуковника Драгослава Рачића, команданта Церско-мајевичког одреда Југословенске војске у отаџбини, на радном састанку у Оровици 1943, коју је прихватио Дража Михаиловић, открива нам вредни љубовијски хроничар Милан Младеновић.

На састанку Штаба Врховне команде ЈКВО 21. фебруара 1944. захтевани су веће ангажовање Српске православне цркве и систематска градња цркава на слободној територији.

Бобија, с највишим врхом Торничка Бобија (1.271 метар), са својим положајем, лепотом и видиковцима, права је планинска краљица Азбуковице.

- Благослов за подизање цркве на Бобији дао је епископ жички Николај Велимировић, а одобрење је издао генерал Дража Михаиловић. Она је саграђена у вртлогу Другог светског рата, и данас је најпознатија "четничка црква" брвнара у западној Србији - каже прота Мирко Вилотић, архијерејски заменик у Епархији шабачкој СПЦ. - Цркве подигнуте за време рата, нова народна власт назва "четничким", иако их је градио народ откако је света и века.Биле су то цркве о којим се није смело говорити, у које се није смело ићи, у којима су кришом обављана крштења и венчања. Само храбри се нису плашили Удбиних спискова, у које су уношена имена верника и пријатеља Цркве. Вернике су бојкотовали народна власт, поједине комшије и сродници, сматрани су непријатељима народа, оптуживани да урушавају систем.

Прочитајте још: Вековни чувари своје вере

СМАТРАНО је да све што се доводи у везу са четничким покретом треба искоренити, тако да је руководство азбуковачког среза, под јаким утицајем окружне "народне власти" и Озне из Шапца, решило да по сваку цену сруши цркву на Бобији 1945. године.

Први покушај рушења, према сазнањима хроничара Милана Младеновића, био је изведен уз претње, уцене, хапшења, батинање и разне сплетке, а народ три околна села се самоорганизовао да заштити своју цркву коју је сам изградио. Као тобожњи непријатељи свога народа, трпели су нечувени терор Озне (Одељења за заштиту народа) и шиканирање појединаца из НОО, где су појединци жигосани и бојкотовани од своје родбине, комшија и чланова породице.

Црква брвнара на планини Бобији - Фото В. Митрић

Самоорганизовали су се за одбрану своје светиње, залажући свој живот и нудећи будућу лојалност.

После жучних зборова и физичких обрачуна током летњег периода 1945, ситуација око рушења цркве на Бобији се стишала, уз напетост и неповерење. После паљења Цркве Светог цара Константина и Јелене на Рожњу крајем 1945. године, стање у вези са црквом на Бобији дошло је до усијања. Зборови мештана Оровице, Кошаља, Торника и Савковића, након разговора с представницима среске власти у Љубовији, молили су да се не руши црква, у име народа трију села. Потом су мештани били изричити да ће, уколико буде срушена "четничка црква" на Бобији, сами срушити "четничке школе" у Горњим Кошљама и Оровици.

КАКО су тада навели, они су у име народа и за своје потребе градили, како школе, тако и цркву, у време власти Равногорског покрета. Стање у овим живописним пределима Азбуковице, толико се отргло контроли да су горштаци запретили "дизањем устанка" против локалне народне власти и о томе упознали њихове претпостављене. После "зборовања", током првих месеци 1946. народна власт у Срезу азбуковачком донела је одлуку да постојећа црква на Бобији нема сталног свештеника и да треба да се прикључи Оровичкој парохији, и одобрила да се црква освешта, што је учињено 11. јуна 1946. године.

Према сведочењу игумана манастира Пустиња, Антонија Ђурђевића, из 1980. године, а што су потврдили и мештани Савковића, у току рата подигнута је црква брвнара Светог кнеза Лазара на Бобији. По наредби Озне, ова "четничка црква" је требало да доживи судбину осталих сличних цркава у Србији.

- Након паљења цркве на Рожњу, на реду је била црква на Бобији - записао је игуман Антоније, који ће касније дићи манастир Троношу буквално из пепела. - Када је то сазнала Јела звана Бегија, мајка шефа љубовијске Озне, скрхана и слабашна старица, у души права хришћанка и Српкиња, великог и храброг срца, клекнула је пред свог сина и очајнички завапила: "Сине, тако ти мајчине хране, ако то не спречиш бићемо проклети и од овог и онога света и бићемо срамни и код Бога и свог народа!"

Стамени командант Озне подигао је мајку са земље, пригрлио је чврсто, осетивши њену љубав према Цркви и њеном поколењу, без икакве гримасе на лицу нити једне изговорене речи. Окренуо се испред мајчине куће и упутио се својим ознашима у Љубовију. Захваљујући овој храброј Српкињи, у Цркви Светог мученика кнеза Лазара на Бобији и данас се чује служба божја и одвијају се крштења и венчања, јер је тада богомоља заштићена од рушења.