“ТАТА У ИРАК, ЈА НА ФУДБАЛ”: Зоран Мирковић о мало познатим детаљима из изузетно богате играчке, функционерске и тренерске каријере

ИГРАЧ, функционер и тренер. Актуелни шеф струке црно-белих Зоран Мирковић је са свега 47 година у фудбалу искусио буквално све. Ипак, мало је познато да је цела прича везана за његов допринос најважнијој споредној ствари на свету могла да буде знатно другачија, чак и да не буде испричана.

- Почео сам у Раду, кад сам завршио са млађим категоријама отишао сам у војску у Свилајнац и тамо играо за војничку чету. Доста касно сам почео да се бавим фудбалом. Уписао сам се већ у средњу школу када сам први пут изашао на терен. До тада се све сводило само на фудбал и баскет испред зграде.

Жеља за озбиљнијим искораком је постојала, али је постојала и "кочница".

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Мирковић: Ситуација је боља, табелу гледам само кад морам

- Покојни отац ми није дао да тренирам, он је био мало тврд што се тиче спорта, тражио је од мене да учим школу и говорио да има времена. Био сам миљеник среће, јер је ћале радио у путарству и ту годину је провео у Ираку. Када се вратио, питао ме шта има ново и рекао сам му да сам почео да играм фудбал. Није имао ништа против тога што је то био Рад. Са 14 и по година сам почео да играм фудбал и све сам стигао. То може да буде порука и за ову данашњу децу и њихове родитеље да никуд не журе, да никуд не трче, да све у своје време дође кад иде својим током. Кад не иде својим током, много се ризикује и много греши.

Играчка каријера је ишла готово идеалним путем - Рад, Партизан, Аталанта, Јувентус, Фенербахче и на крају поново Партизан.

- Ништа нисам прескакао. Имао сам узлазну линију и дотакао сам зенит каријере те 1998. када сам отишао у Јувентус. После је наступила стагнација, па пад. Сам сам проценио да је то било то када сам имао још годину и по уговора у Партизану. Сви ти клубови су негде уткали нешто у моју личност. Издвојио бих и играње за репрезентацију, што је увек за мене било нешто посебно, доживљај и част у свакој ситуацији.

Мирковић је из играчких дана остао упамћен као бескомпромисни борац.

- Био сам такав тип да уопште нисам правио разлику између најобичнијег тренинга и било које утакмице. У Раду ми је Тоша Манојловић забранио да играм пријатељске утакмице зато што сам ја на тим утакмицама ишао као камиказа и често убијао себе. Не бих сада као тренер много тражио такве играче. Свако има неки свој квалитет, мој је био тај. Да ли би било боље да сам више знао, а мање се трудио, не знам. Некако се у животу увек направи тај баланс, нешто имаш, нешто немаш.

Најупечатљивија репрезентативна епизода је она из Загреба и дуел са Јарним. Мирковић би волео да оде у заборав, али ретки су интервјуи у којима се та сцена не "одмотава".

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ПАРТИЗАН У НАСТАВКУ СЛОМИО ОТПОР БОРБЕНИХ ЗЕМУНАЦА У ГОРЊОЈ ВАРОШИ: Марковић и Закарић воде у четвртфинале Купа

- За некога сам испао херој, за себе сам испао будала. Направио сам глупост, оставио другаре на цедилу. Срећа ме погледала у том моменту. Буда Вујачић ми је после утакмице рекао: "Брате, знаш ти шта се десило? Залетео си се са 200 на сат, ударио у зид и прошао си само угруван." Покушавам све то да заборавим, али новинари ме увек подсете. Никад се више после тога нисмо ни видели ни чули Јарни и ја.

После играчке каријере Бата се удаљио од терена и преселио у фотељу, најпре у Савезу, па у Партизану.

- Сад са ове дистанце на те функционерске дане гледам као на траћење времена, али је то била и животна школа, која ми помаже и дан-данас. Жао ми је што сам се одвојио од терена, али на крају дође све на своје место.

Гордан Петрић и Зоран Мирковић Фото: Н. Параушић

- Највећи кривац је мој пријатељ и кум Гордан Петрић. Он нас је окупио као мале пачиће једног дана и рекао да донесемо сви своје дипломе из средњих школа или ако неко има високо образовање - диплому. Нисам ни знао о чему човек прича. Сутра ме је опет притискао да донесем и тако је све кренуло.

Темперамент из играчких дана је доживео значајне корекције с временом.

- Морам да се контролишем, али негде не могу да бежим од себе и од свог карактера. Ова позиција је много одговорнија, морам да избројим и да мало више од десет да бих нешто пресекао. А можда је мало и до година. Најлакше је кад си играч, размишљаш само о терену, како ћеш да играш и ту се завршава све. Као тренер имаш милион ствари, у раљама си свега и свачега. Волим ја такве играче какав сам ја био, али морају мало да продуже фитиљ.

Мирковићева фудбалска филозофија се ослања на три чувене наредбе.

- Рад, ред и дисциплина. Жив човек може све. Ако имаш циљ испред себе и вере у то, можеш, без обзира на то колико је тешко. Ако себе убедиш, можеш и да полетиш, стварно тако мислим. Био бих пресрећан када бих бар један промил успео да усадим играчима. То свако има у себи, али неко је несигурнији, неко воли да истражује. Тешко је наћи 25 или 27 истих глава. Моји играчи су за мене најбољи, ја стварно верујем у њих. Важно је да и они верују да је ово што радимо права ствар. То је онда највећа снага колектива - закључио је Мирковић.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ПАРТИЗАН СА ЗЕМУНОМ У КУПУ, МИРКОВИЋ ЗАБРИНУТ: Голови су наша мука

НАПРЕДАК У ХУМСКОЈ
ПАРТИЗАН данас (16 - АРЕНА 1) на свом терену у дербију 13. кола Суперлиге чека Напредак, а шеф струке Зоран Мирковић зна да његов тим чека тежак посао против екипе која је црно-белима прошле сезоне откинула чак седам бодова.
- Напредак је изузетна екипа. Прво, морам да кажем да веома ценим и поштујем човека кога сам до прекјуче звао шефе, а сада колега, Мишу Косановића. А Напредак игра веома добро и сигурно ћемо имати тежак задатак - подвукао је Мирковић.

ТУМБА ЧЛАН ПОРОДИЦЕ
ОДНОС са Љубишом Тумбаковићем представља за Бату нешто посебно.
- Тумба је прво био мој тренер, после тога смо наставили дружење. Пријатељи смо, на крају смо и више од тога, сматрам га за члана своје породице. Доста сам од њега научио у сваком смислу. За мене је привилегија и част што га имам као пријатеља, родитеља, кума, на крају крајева. Чујемо се, причамо о свему и о свачему, наравно и о фудбалу. Размењујемо мишљења, пре бих рекао да је тако него да се саветујемо, то смо давно превазишли.

ТУМБА ЧЛАН ПОРОДИЦЕ
ОДНОС са Љубишом Тумбаковићем представља за Бату нешто посебно.
- Тумба је прво био мој тренер, после тога смо наставили дружење. Пријатељи смо, на крају смо и више од тога, сматрам га за члана своје породице. Доста сам од њега научио у сваком смислу. За мене је привилегија и част што га имам као пријатеља, родитеља, кума, на крају крајева. Чујемо се, причамо о свему и о свачему, наравно и о фудбалу. Размењујемо мишљења, пре бих рекао да је тако него да се саветујемо, то смо давно превазишли.