Анте Мирочевић: Дејо ме је наследио и превазишао

БИО је први играч из неког црногорског клуба који је заиграо за репрезентацију СФР Југославије и први који је, потом, отишао у иностранство. Био је и капитен олимпијске селекције која је у Москви 1980. године освојила четврто место. Али и пре свега, био је мајстор у копачкама. Анте Тонко Мирочевић (6. 8. 1952, Титоград), некадашњи ас Будућности и Шефилд Венздеја.

Почели сте у ФК Титоград који је био мајдан талената?

- Да, у генерацији са Цацом Лјумовићем, Вукчевићем... Звали су нас "романтичари са Рибнице", а на Цвјетном бријегу су касније стасали и Дејо Савићевић, Пеђа Мијатовић...

Уследио је прелазак у Будућност, чији сте дрес носили девет година?

- То је у Црној Гори био неки нормалан пут. А како је у то време конкуренција била жестока, требало се изборити за прволигашки статус. Играле су се и квалификације, ма, тада је фудбал у Југославији био на европском нивоу. Прва лига нису били само Звезда, Партизан, Динамо и Хајдук, било је још седам-осам клубова на највишем нивоу. Жао ми је и што никада нисмо стигли до Европе.

Ви сте блистали, стално се причало да ћете прећи у неки од најјачих југословенских клубова?

- Будућност је била одскочна даска за многе, ко је одиграо добро оде после годину-две. Са мном је био други случај, у Црној Гори су сматрали да би требало да останем, постојали су и неки лимити, умешале су се и локалне власти. Значи, политика. И тако сам, и поред заиста много понуда, из Титограда отишао право у иностранство.

Шта памтите из тог периода, да ли је финале Купа и пораз од Хајдука на "Маракани", пред 70.000 гледалаца, у продужетку нешто што остаје жал за сва времена?

Прочитајте још Слободан Маровић: Станковић могао да ми уништи каријеру

- Свакако. Били смо бољи, имали више шанси, али Хајдук је имао искуство. И то је пресудило. Међутим, по добру памтим и пораз од Звезде на "Маракани". После 20 минута је било 3:0 за домаћина, па онда 4:0, да бисмо их ми у другом полувремену потпуно разбили. Гузо Вујовић је постигао два гола, ја један, било је прилика и да изједначимо на 4:4...

Када сте се из Енглеске вратили у Будућност, затекли сте 17-годишњег Дејана Савићевића?

- Вратио сам се да помогнем колико могу на позив покојног Бате Булатовића, који је направио чудо са црногорским фудбалом, а задужио и југословенски. Дејо је већ тада, иако млад, показивао раскошан таленат, али је читава та генерација била заиста сјајна. И ја сам мало играо, а онда рекао: сада је време да се повучем, јер има ко да ме наследи.

По схватању игре постоји много сличности, после једног мајстора, вас, дошао је други, Дејо, који вас је надмашио?

- Дејо је био фудбалски велемајстор. Генијалац. Индивидуалац. Али, он је својим индивидуалним квалитетом "хранио" и промовисао своје саиграче. Додирнуо је небеске висине, али тврдим, могао је и више. Када то кажем, мислим да је требало да стигне и до европске Златне лопте.

Три године сте носили дрес Шефилд Венздеја који је тада играо у другој дивизији, данас је то Чемпионшип?

Прочитајте још Хаджибегић: Били смо и остали поносна генерација

- Поносан сам на то што сам био први играч који је из неког црногорског клуба заиграо на Острву. Трансфер у Шефилд је био вредан 250.000 фунти, што је био клупски рекорд. А и Будућност је добро зарадила, мислим трећину тог новца. На Острво ме је одвео др Мице Стојковић и њему вечно хвала.

Дочекао вас је легендарни Джеки Чарлтон, брат сер Бобија Чарлтона, живели сте у његовој вили која је личила на дворац?

- Да, био је то прави дворац, али сам са супругом и ћерком тамо живео само два месеца. А Джеки је био посебан тип. Одличан тренер, али мислим да му фудбал није био у првом плану. Био је страствени риболовац, написао је о томе и десетак књига, а са краљевском породицом је ишао у лов, имао је 10-15 паса. Имали смо одличну сарадњу.

Имали сте срећу да је већ тада покушавао да енглеском удахне и европски фудбал?

- У то време је само Тотенхем играо на тај начин, па је и Джеки тежио да ми прихватимо те, за Енглезе, велике новине. Међутим, то је било време невероватно обилних киша, терени нису били као данас, блато је било малтене до колена. Жао ми је што је Пижон играо у то време, у данашњем Арсеналу би бриљирао. Али, публика га је волела и није га заборавила. Тада је било доста југословенских играча на Острву, и сви су играли врхунски. Почев од Николе Јовановића, Стаје Николића, Фрфе Мужинића, Ивана Голца, голмана Ивана Каталинића... А Пера Борота је био чудо, посебан, атрактиван, навијачи су га обожавали.

Прочитајте још Илија Петковић: Сви су ћутали док су ме "пљували"

Да вас у Енглеској нису заборавили сведочи и интервју који сте дали лондонском дневнику "Индепендент" 2012?

- Пријало ми је та пажња, наравно, мада су новинари са којима сам увек имао добар однос, доста тога извадили из контекста. Ја сам се мало шалио, а они су ме представили као да сам алкохоличар (смех).

Написали су да сте боем који се заљубио у позориште и пабове и који је могао да пије виски и пиво и да сутра на тренингу буде ведар и чио?

- О томе вам и причам. Али, пијанстава, наравно, није било. Тада се знало, после утакмице седиш заједно са противничким играчима и попијеш понеко пиво, док су жене, деца и девојке играча били у другој просторији и испијали сокове, чекајући нас.

Били сте репрезентативац шест пута, да ли сте задовољни?

- И јесам и нисам. Остаје жал што нисам играо на Светском првенству 1974. јер мислим да сам заслужио позив. Највише памтим утакмицу када смо разбили Италију у Мостару са 5:1, а "азурни" дрес су носили Барези, Анчелоти, Гали... Памтим и свој опроштај од "А" селекције 26. априла 1980, против Пољака у Борову, када сам постигао два гола!

Опробали сте се и у тренерском послу?

- Нисам имао неке велике амбиције, планирао сам да будем менаджер, али за тренере, да им помажем, едукујем их, јер је југословенска школа фудбала, као и тренерска, у моје време била право чудо. Једно време сам био и скаут у Будућности, али ни то није заживело, мали је простор, а све се своди на резултате сениорских екипа. Зато сам се мало задржао у фудбалу и ето, већ 20 година нисам активан.