Гезим Љаља: Нису ме пустили у Космос, Звезду...

МОЈЕ три љубави су биле и остале музика, сликарство и фудбал. Иако сам, бар ја тако мислим, најтањи или најмање талентован био за фудбал, посветио сам му читав живот. И погрешио!

Овако почиње интервју за "Новости" Гезим Љаља (60), легенда Галенике (сада Земун), који је од 1970. до 1984. године, на преко 350 утакмица, одушевљавао навијаче овог клуба брзином, експлозивношћу, дриблинзима и головима. Затечени овом изјавом прво смо га упитали: откуд толика огорченост?

- Огорченост је преблага реч - наставља ову искрену и опору исповест Љаља. - А грешио сам од почетка, јер сам се везивао за људе. Никада себе нисам сматрао звездом, али када у једном клубу останеш више од 40 година, очекујеш да те бар поштују.

* Када су се о вас огрешили, у време док сте били играч или када сте завршили каријеру?

- И у једном и у другом периоду.

* Кажите нам онда шта се дешавало у време док сте били најбољи играч Галенике и љубимац навијача?

- Са 12 година играо сам за пионирску репрезентацију Косова на турниру република и покрајина у Борову где смо освојили прво место. Стеван Вилотић и Биће Младинић одмах су ме прикључили репрезентацији која је играла у Монте Карлу. А Стјепан Бобек и Марко Валок су ме довели у Галенику. Нисам био одушевљен када сам дошао, имао сам само 15 година, језик сам знао само пасивно, јер је у Ђаковици, где сам се родио и растао у школи било 95 одсто Албанаца и само пет одсто Срба. Београд је за мене био баук, имао сам кризе, знао сам да се добро исплачем. Чкаља је био мој идол и гледајуће ТВ серије полако сам напредовао са језиком. После шест-седам месеци кренуло је добро. Имали смо сјајне играче, ватрене навијаче, пружали добре и атрактивне партије. Играо сам и за аматерску и за олимпијску репрезентацију. Али...

* Али?

- Имао сам много понуда, а нису ми дали да одем. Георгије Бошковић, председник клуба, научио ме је да будем поштен, честит. На моју несрећу, овај добар човек није се много разумео у фудбал и слушао је тренере. А они су говорили да морам да останем у клубу јер сам неопходан. А био сам и у Космосу, нису ми дали папире, вратио сам се из Њујорка.

* Требало је да пређете у Црвену звезду?

- На снимању филма "Тренер" Пурише Ђорђевића ја сам глумио. А онда је Пуриша довео на једну утакмицу целу екипу, ја играо одлично и Љуба Тадић, велики глумачки бард, баш запео да ме одведе на "Маракану". Касније, имао сам разговоре у хотелу "Југославија" са Драганом Џајићем и Бранком Станковићем, био је присутан и Стеван Остојић. И опет уз приче, ти си дете Земуна, нису ми дали да одем. Не знам да ли бих ја у Звезди успео и какву каријеру бих направио, али нису ми дали ни шансу да се опробам. Као и када је Лион хтео Симу Николића и мене у пакету, посредовао је недавно преминули Владица Ковачевић. Сима је отишао у Француску и направио сјајну каријеру, мени су поново рекли - стоп.

* Ипак, остали сте у клубу, опробали се и као тренер?

- Кренуо сам од нуле, од најмлађих, поступно, корак по корак, као што су нас учили. Ћутао и чекао шансу која никада није дошла. А у Земун су долазили и пролазили многи тренери и без знања и без искуства, нажалост, и без резултата. Био сам једно време и директор омладинске школе и добио отказ на папиру, без објашњења. А да сам, ипак, нешто учинио за тај клуб огледа се у томе што сам проглашен за почасног грађанина Земуна.

* Сликање вас је вратило у живот?

- Немам атеље, сликам у кући. Ма, супруга Ким хоће да ме отера јер сликам бојама које смрде, па сам прешао на графике. Када сликам, уђем у свој свет, волим Гардош, Дунав, по три-четири сата се дружим са природом. Прошле године сам продао и прву слику, ма за мене нема зиме.

* Кажу да сте талентовани и за музику?

- Музика је неодвојиви део мене. Имао сам преко 8.000 плоча, због скучености сада ми је остало између хиљаду и две. Свирам кларинет одмалена, а бавим се и компоновањем. Моја песма "Земуне мој" краси ЦД мог, нажалост преминулог кума Адама.

* Скоро читав живот сте у Земуну, осећате ли се као Земунац?

- Имао сам такву жељу, али се нажалост увек неко потруди да ти поквари. Као, ипак си ти дођош... Али, моја деца, син Едуард (18) и кћерка Едита (17) су рођени Земунци и то им нико не може одузети, па се и ја зато, добро осећам.

ГЕНЕРАЦИЈА ЗА ПОНОС
СТИГЛА је Галеника и до полуфинала Купа Маршала Тита, али није могла преко Црвене звезде. Ипак, памтиће се победе над сплитским Хајдуком од 2:0 (стрелци Сантрач и Бркић), и Партизаном на Стадиону ЈНА када су се у стрелце уписали Љаља и опет Сантрач.
Слика генерације Земунаца после победе у Хумској: Дујковић, Челар, Мемиши, Банковић, Колб, Калушевић (стоје), Љаља, Павићевић, Сантрач, Лацмановић, Бркић и Стојадиновић.