Нови поглед на краља Николу

ЦЕТИНјЕ, ПОДГОРИЦА - Шта садрже дневници принцезе Ксеније, кћерке црногорског краља Николе, тек ће бити анализирано, али је извесно да ће њено сведочанство барем делимично допринети да се боље истражи део историје који се односи на изгнанство династије Петровић.

Принцезине записе премијеру Игору Лукшићу прошлог петка предао је принц Никола Романов, коме је Ксенија пред смрт поверила дневнике вођене у изгнанству.

- Нјена лична сведочанства забележена у овим дневницима, уз фотографије које смо добили пре неколико година захваљујући принцу Николи Петровићу Нјегошу, бациће ново светло на њен живот и живот њене породице. Зашто не рећи и на део црногорске историје, јер је принцеза Ксенија један од најпоузданијих сведока ондашњих збивања - сматра премијер Лукшић.

Без сумње, осма кћер по реду краља Николе, била је најаутентичнији сведок збивања од 1916. године, када је њена породица напустила Црну Гору, после чега је велика Подгоричка скупштина детронизовала династију Петровић.

Уз оца је, у време када је имала 35 година, отишла у неизвесност изгнанства и непрекидно била уз њега, у Италији и Француској, до краљеве смрти у фебруару 1921. године. У то драматично време, остало је записано, принцеза Ксенија била је десна рука, лични секретар и политички саветник свом оцу, који је мезимици бескрајно веровао и звао је Велика.

Принцеза Ксенија поживела је до 1960. године, све време као активни наследник велике династије и преговарач, најпре са Карађорђевићима, па са комунистичким властима у новој Југославији. Умрла је у приличној немаштини и патњи због тога што за 44 године изганства није испунила жељу - да се врати у Црну Гору.

Дневници које је водила откриће, свакако, и необичан, сасвим нетипичан пут којим је прошла ова храбра жена и на личном плану. Била је сестра италијанске краљице Јелене Савојске и рођака многобројних наследника руске династије Романових, али није живела као принцеза.

Није се никада удала, мада су, причало се, за брак са њом били заинтересовани српски краљ Александар Карађорђевић и бугарски цар Фердинанд. Остаће упамћена и као прва жена возач у Црној Гори, а осим политиком, најстрасније се бавила још и фотографијом. Нјене слике су и данас драгоцено сведочанство о Црној Гори на почетку 20. века, баш као што би то могли да постану и њени интимни дневнички записи.