Најгоре је било ноћу, тада је у просторији вребала смрт: Исповест италијанског лекара који се опоравио од короне

Лекари и сестре у римској болници Касал Палочо у тишини се крећу око пацијената који беспомоћно леже у креветима окружени апаратима који им пратевиталне функције.

Медицинско особље строго се придржава безбедносних протокола. Сви су од главе до пете у заштитним оделима, с рукавицама од латекса на рукама, маскама и заштитним наочарима на лицима.

Сестре редовно чисте рукавице дезинфекционим гелом. Једна по једна излазе накратко по дашак свежег ваздуха. Неке нервозно пуше цигарете, друге слушају пој птица. Али тешко да то може да им одагна мисли с пацијената.

А један од пацијената који се опоравио је 65-годишњи кардиолог Фабио Биферали који је провео осам дана "изолованод света" на одељењу интензивне неге.

"Имао сам чудне болове, као да ми неко седи на леђима. Пошто сам лекар, рекао сам самоме себи да је то упала плућа. Не могу да говоримо томе а да не заплачем. Сузе ми сад лако долазе", рекао је Биферали.

"То што сам лекар помогло ми је код болова. Терапија косеоником је тешка, потрага за радијалном артеријом болна. Неки други очајни пацијенти викали су: 'доста, доста'".

"Најгоре је ноћу. Нисам могао да спавам, собу је преплавила тескоба. Преко дана долазе лекари, долазе сестре, достављају храну".

"А ноћу... ноћу долазе ноћне море. Смрт вреба", описао је.

"Пошто нисам могао да спавам, бројао сам удисаје човека до себе помоћу штоперице на мобилном телефону. Задао сам себи задатак да пазим на њега. Тако сам престао да мислим о себи".

Сећа се да је медицинско особље било потпуно прекривено. "Могао сам им видети само очи, брижне очи, и чути им глас. Они су ми уливали наду".

Каже да му је у тим данима највише недостајала породица.

"Бојао сам се да их више никада нећу видети и загрлити. Допустио сам да ме очај преплави".

Наглашава да је у овоме научио важну лекцију.

"Од сада надаље, борићу се за јавно здравље. Ово се не сме третирати као показнавежба и оставити у рукама политичара".