ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Слава

МОЈ отац из најраније младости кроз дубоку маглу памти неког пијаног предратног попа који га је топло и очински држао у наручју, а кућу тако окадио да су после морали широм да отварају све прозоре и дуго је луфтирају, док је хладан јесењи ваздух сву топлоту хитро потискивао напоље; затим му у сећање навире слика мајке како са њим и старијим братом у наручју, с венчаним прстеном и иконом Светог Луке као јединим богатством које је успела да понесе са собом, бежи некуда кроз јужну Србију; у кадар, онда, на прескоке, улази још и бомбардовање Ниша, што му је, тамо доле, у подножју, у светлуцавој ноћи, онако мајушном, деловало помало свечарски, као безазлени ватромет.

КАДА је на мене дошао ред да памтим, враћао бих се међу влажне зидове кухиње испуњене паром од пућкања експрес - лонца који би мајка, затим, склањајући га са шпорета, пре него што крене на јутарњи аутобус, умотала у старо ћебе да се полако хлади, а онда, кад се врати, кољиво, ноћ раније брижљиво истребљено од кукоља и каменчића, из кога се сада навелико ширио егзотични мирис мускатних орашчића, пресвлачила фином, сувом глазуром од шећера у праху. Сестра и ја бисмо га јели са шлагом.

СЛЕДЕЋЕГ дана у рано поподне читав сат бисмо се клацкали шинобусом кроз маглу која се из оног очевог сећања преселила над расечену црницу бачких равница. Већ од куће Радиновића, ми, деца, с нестрпљењем убрзавамо корак, док Ковичине гуске, одметнуте чак пред капијом Павкових, шиште, сикћу и узнемиреним гаком најављују наш долазак. У кући мог деде, честитог, партизанског кова, прећутно се слава није гласно помињала, али се по команди у тишини поштовала, окупљањем породице на свечаном ручку.

ПРОЧИТАЈТЕ И:ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Бицикл

ОНДА су дошле касне осамдесете, па сам доучио шта је још требало о првом иконописцу, Светом апостолу и јеванђелисти Луки, о житу као симболу вечног живота, вере и општег васкрсења и непрекинутој традицији слављеној у време и невреме, у рату и изгнанству, у тамници и болници, у жалости и радости, немаштини и изобиљу.

САДА је дошао ред на мог сина и кћер да памте, па ће им једнога дана у сећање вероватно навирати испошћени пребранац у среду, апстрактни сликари пријатних лица, мирис кише који је на леђима сакоа са собом у стан унео Лејин тата, звекет златожутих чокањчића, врх црвене руже поломљен у препуном возу подземне железнице, јак мирис запаљеног воска и сличица на свећи, али, у компромису чудних животних околности, и непрестана звоњава раздраганих ђаволчића из комшилука, транширани образи, мутно око касирке, нож у лобањи у рафу самопослуге, искежена чељуст издубљене бундеве, замишљена језа хистеричног смеха и туробни прикази сибила, лептирица, роспија, оштроконђи, караконџула, рогуља, карапанџи, гнусоба, харпија, злодуха, вешћи, скрндеља, гвоздензуба, наџак-баба, нагрда, калаштура, гадура, накарада, наказа, ругоба, чудовишта, сподоба, грдоба, габора, крастача, авети и других ажделија.

ИГРОКАЗОМ судбине, Дан вештица, овде, у Паризу, где се Свети Лука, заједно са нама, на икони, једнога дана доселио, пада баш на његов дан. Па су вечности житног зрна и сјају светачког ореола запретили вешта растегљивост гумених бомбона у коринђању и саблазан нагрђених утвара с кринкама из келтске паганске светковине које бдију над мирујућим семенкама, уснулим животињама и душама мртвих.

Искушења пролазе, слава опстаје.