ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Бицикл

МЕЂУНАРОДНИ вашар уметничких галерија раскречио се од Велике до Мале палате, подигнутих за светску изложбу на распону два, она претходна века. Иницијална поставка, на свој начин, још траје. Између, концептуална клика скејтом изазива Земљину тежу; испијају се, без вртоглавице, чесмовача и енергетска пића; цврче јагњеће кобасице у Мунировој ужареној бакарној тепсији која виси у цивилизацијском вакууму над Мостом Александра Трећег.

Унутра, колоритна публика, смешљиви челомршци, медијатори школе Лувра и пластични кључ за читање уметничког дела. Актуелна серија скулптура Филипа Мајоа, о идолопоклонству оствареном смећем најразличитијег порекла, скенираног и изведеног у тродимензионалној штампи. Ђубре тако улази у функцију уметности. Права слика данашњице. Разоткрива нашу привременост и божанско клањање потрошачком друштву.

Прочитајте још - ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Пунђа

ДРВО и клупа за те заљубљене конзументе, изливени у бронзи. Бронза је трајна, хладна и скупа. Контрапод вечне и непоткупљиве љубави. Представља, ипак, сазнање да ће, само у том облику, постојати и када нас, оваквих, више не буде било.

Конгломерат корака. Утихлих, са Гримаса у беди акробата из веризма Фернана Пелеза, безимених фигура у фотографским ситуацијама Валери Жув и неинсценираног бата пролазника. Опора, мучна, сурова, груба егзистенција малих људи из велике представе обојених исцрпљеношћу и тугом, неухватљивост контемпоралног објектива и креатуре у реалном простору.

Кретање. Композиција која се помера, смишљено излази из поставке и иде с ону страну баналног. Свесно експлоатисан детаљ натурализма. Интимни тренуци нису само покрет, већ читава концепција. Флукс посматрача, живота и патње. Ликови сада, ликови јуче, ликови сутра. Сви смо данас инертни кловнови у пребрзом спектаклу.

БРИЖЉИВО бирани комади историјске и савремене модерне. Компромис између колекционарске страсти, иновативних принципа и корпуса занатског рада. Уметност истргнута из контекста. Мобилност и комуникативност. Свеж дах, неоптерећено размишљање.

Идракова и Кутанова мермерна алегорија из нише трпезарије Градске куће, класичног ликовног вокабулара, женско тело на антички начин, али савременог, напраситог и помамног геста који слави нову републичку еру. Одважност Далуових и Кросових ваза за Мануфактуру у Севру. Курбеов симболични свет сањарења путених женских тела у смелој наслади, као претходница Постанку света. Једна од првих анонимих Парижанки у гипсу Емили Шатрус.

Гола тела, исплажен језик, беле слике, лопте и сферични механизми од дрвета, стакла, челика, текстила и керамике. Воће ухваћено у замку савремених провидних илузија. Загрижај као прави, без укуса и мириса.

УМЕТНИК раставио два бицикла, па их поново саставио. Седла се, сад, крећу једно ка другом. И с две гувернале, вучемо, упорно, у супротним векторима. На једном самоћа сударених леђа, на другом комуникација доводи до кулминације. Оба објекта неупотребљива у пракси. Како год да кренемо у акцију, педале ће нас одвести у апсурд. Ухваћени смо у замку. Неуспех је загарантован. Песимизам у перспективи.

Испред палате, паркирани нормални бицикли којима, засада, некуд, до нове наредбе, ипак, може да се оде. Бар до Мунирове вреле тепсије.