ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Утакмица

ПРИЈАТЕЉИЦА јој је рекла да ће бити више наших него њихових. Срби смо, пријатељу мој. Има нас свугде. А тек у Паризу! У даљини, назиру се светла Парка принчева. Фотографија пред таблом Булоња, за успомену. Лазар на обезбеђењу. Размекша се, зачас, камени израз његовог лица. Помилован, наједаред, конгруенцијом и српским падежом. Пут је слободан. И блеснуше, онда, рефлектори велике позорнице.

Тек што поче, склизну лопта са срца и оде у корнер. Шта то свираш? Опет сама пада бразилска принцеза. Голманова бравура, спасена част. Легија странаца. Петљавина у казненом простору. Убаци одмах у бунар, нећеш ту ништа да урадиш! Дриблинг упразно. Ово ти не ваља. Е, да ми је памет са утакмице кад кренем на утакмицу! Мбапе заиграо "моравац". Играо је пре тога и у Крагујевцу. Биће повуци-потегни.

На трибинама, једни другима отчашћавају. Увек ћу те волети. Не могу нам звиждуци ништа, јачи смо од судбине. Ми смо цигани, најјачи смо најјачи. Сви смо, сада, један тим. Париска десница, лево од клупе. После ће нечасно да нас нападну.

Да се убије нервоза, некад семенке из Атифове дрвене чашице, и још мало преко. Сада, кикирики с вазабијем. На полувремену, овчји сир, пиво из Алзаса, шунка из Савоје и инстант кафа, да се резултат боље свари.

У ложи Раде, на стадиону Хаџибегић. И још хиљаде наших. Не штеде грла. Архитекта Тома Гаревски прецизно рачуна тангенту којом је лопта омашила пречку. Над њом, башкаре се два докона голуба. Устремили се с врха кровне конструкције, препуштају се топлим ваздушним струјама у слободном лету, левитирајући тријумфално под узвицима масе, пркосе све до висине људске фигуре, а онда спретно и силно узлећу назад, у неухватљива небеса.

ПРОЧИТАЈТЕ И:ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Пунђа

Петар из Женеве, Мића из Београда, Ђоле из Свилајнца. Стари пријатељи из новинарства и издаваштва. И нека млада, свежа лица. Све су то наша деца. Девојка вади чаробни штапић из торбице. Прсну парфем на длан. Аши маши па промаши. Не пали други пут. Паде голчина. Па тако још шест-седам пута. Нејмар забиберио три комада. Спасавај се ко може. Нису јачи. Много су јачи. Важно је да смо се вратили на светску сцену. Нервира се онај што се кладио на нерешено. У новинама, репортер на Кајмакчалану.

Пред нама, стадион као сличица из албума за Светско првенство. Остаје само да се залепи у сећање. Навиру успомене насумично расуте сцене са прве утакмице на коју ме је ћале одвео. Расклиматане дрвене клупе, на бојном пољу поређане црвено-беле и црно-беле фигурице, много непознатих људских лица и оне Атифове семенке; из правца Топчидерске шуме, широким покретом руке праисконски бог Ереб над главама распростире љубичасти плашт и подиже опијајући, непоновљив мирис свеже покошене фудбалске траве у августовској ноћи. Часна реч, да ли због неких других година, октобра или модерних технологија, овога пута нисам осећао ништа.