ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Идентитет

СВЕ дође на своје место. Где год је Запад подржавао терористичке организације, вратило му се као бумеранг. Када ће већ једном да укапирају да ће све што раде да им се врати, и то још са каматом? Гомилање свакаквог шљама тек ће им се осветити. Зашто терористи угрожавају верска права и идеологију? И кад гледамо у Америци како их воде у ланцима, и на ногама и на рукама, могу само да кажем - браво.

То су само неки од коментара на друштвеним мрежама, из туђег угла, после терористичког напада у коме је чеченски радикални исламиста Хамзат Азимов на париском плочнику заклао младића, а четворо људи засекао сечивом.

Тешко се такав приступ и обрачун са непријатељима демократије, као у америчким филмовима, може замислити у Француској једног Емила Золе, Марсела Пруста и Андреа Малроа, колико год се данашња политика разликовала од њиховог погледа на интелектуално уређено друштво.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Град у сликама

Ма колико ситуација деловала безизлазно, Француска је уверена у то да једино демократским алатима може успешно да се бори против екстремизма. Да члановима закона парира убици који се радује док гледа смрти у очи. Да хуманим приступом заустави оног ко је кренуо у безусловни покољ. Да с мачем укрсти параграф. Да смртно рањеном терористи укаже прву помоћ на тротоару. А и како би другачије?

ЧОВЕЧЕ, устани и бори се! И поред буђења крајње деснице, та парола овде не пролази. Супе са свињетином које идентитаристи деле бескућницима далеко су од израелског казненог рушења палестинских кућа.

У колевци Декларације о правима човека и грађанина џелабе и панталоне трофртаљке су легитиман фолклор. Не сумња се прстом и насумично. Зато је и ванредно стање, уведено после терористичких напада 2015. године, које је за многе предуго трајало чак и у земљи са толико жртава у последње време, од великог дела нације, ипак, дочекано као негативан чин и атак на демократско наслеђе.

Мигрант или рођен ту, свеједно. У земљи азила, странац је господин. Овде су уверени да им дођоши не скрнаве, већ обогаћују културу. Не би да се, случајно, огреше о ког. Мисле да су Шарл Азнавур, Ив Монтан, Гијом Аполинер, Мишел Платини, Зинедин Зидан, Рејмон Копа, Марк Шагал, Пјер Карден и Карл Лагерфелд Французи првог реда, Никола Саркози и Мануел Валс хомополитикуси достојни времена, а Робер Шуман пар екселанс.

АКО се изузму запарложена гета из филмова Матјеа Касовица, Џамала Уахаба и Томе Жилуа, Французи сасвим другачије извозе демократију него што је код куће примењују, о чему сведоче Руанда, Косово и, кроз колонијалну историју, прекоморске територије. Неки, нестрпљиви, мисле да је можда дошло време да се и код куће, коначно, примене извозна правила.