Кинези ме воле и поштују јер сам остао са њима, свесно ризикујем јер сам захвалан овом народу: Младић из Србије одбио евакуацију и остао у Вухану

ДА се понови дан кад сам могао да одем, исту бих одлуку донео. Да, одбио сам евакуацију. Родитељи и сестра су били у шоку. Пријатељи у неверици. Моје кинеске колеге ћутале су. Сад разумем ту њихову тишину. Био је то дан кад су сви одлазили. Ко год је могао отишао је. Разумем их, али сада боље разумем и ћутање мојих кинеских колега. Ни трунку се не кајем што сам остао, свестан тога да, можда, ризикујем и живот.

Три по поноћи, петак уочи овог викенда. Звонио је сат, лудило једно. У Кини је - десет. У Вухану сат више. Тамо, у главном граду провинције Хубеј, епицентру вируса корона - за који, кажу, још лека нема, а можда и има само га крију - позвонили смо момку Н. М., кога у кинеском комшилуку сви знају као Џонија, који је одбио евакуацију и остао међу "својим Кинезима".

- Како буде њима, нека буде и мени - одговорио је из прве, уз осмехе, као да смо га затекли на одмору. - Шта да нагађам шта ће бити?! Биће све у реду, ја тако размишљам. Зашто не би било? Уз овакве мере заштите, уз овакву дисциплину народа коме се дивим, зашто не би било све у реду? Маске су обавезне. На сваком кораку у кварту у коме живим медицински радници нам мере температуру. Све је дезинфиковано, све мирише, мислим да је ово данас најчистији град на свету... Ни у чему не оскудевам. На адресе курири допремају воду, хлеб и све што је потребно, у продавницама има свега. Цене су исте као пре избијања епидемије. Зато ме понекад зачуде вести да је све поскупело, чак и заштитна средства. Ево, на пример, пре неки дан сам у апотеци купио два паковања од по десет маски и то ме коштало 32 јуана, што је око 400 динара.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -Корона вирус вршља Италијом, ситуација је ДРАМАТИЧНА: Заражене ЧИТАВЕ ПОРОДИЦЕ, нови случајеви из сата у сат

У Кину се наш саговорник, из околине Ниша, упутио у септембру протекле године. Одабрали су га на конкурсу за Вухан, да тамо, у једној интернационалној школи, предаје енглески. У кофер је спаковао само своје 33 године, знање и сву младалачку енергију. Циљ му је био да заради толико да не само да не буде терет родитељима, већ и да им помогне.

- Дочекао ме је прелепи град Вухан на реци Јангце - прича нам. - Град из три дела, а сваки део на реци. Хањанг, Хангхоу и Вучан. У Вучану ми је школа, у којој, у три разреда у којима је по 40 ђака, предајем енглески и математику. Још пре доласка, обезбедили су ми стан: две спаваће собе, велики дневни простор, купатило, оставу... Све то је школа платила, а уз то гарантовала месечно примање од целих хиљаду и по долара. Сасвим довољно и за мене и да помогнем родитеље. Они су у сталном страху. Поготово мајка, стално зове. Пре неки дан каже: "Сине, у Хонгконгу нестало маски!" Не знам да ли да се насмејем или да заплачем... "Мајко, да ли ти знаш колико је одавде удаљен Хонгконг, није то ко Сићево од Ниша."

Саговорник "Новости" Н. М. у свом стану у Вухану Фото Приватна архива

Због родитеља овај млади човек не жели да му наведемо пуно име и презиме. Они су стално на удару. А тек како би било да му се име и фотографија у новинама објаве. Сви би, каже, нагрнули и сви копали по сумњама његових најдражих - да ли је њихов син тамо добро или их само теши. Сви би опет нагрнули да питају: да ли је луд кад се не враћа, и шта још чека? Много је времена требало да протекне да његова мајка огугла на оваква и слична питања. На све лажи о масовном помору народа о којима слуша углавном из западних извора.

- Наша посла - каже наш саговорник. - Од тога сам се ја удаљио. Ово овде, где сам сада, друга је прича. Овде је невероватна солидарност међу људима. Посебно поштовање је према нама, који смо остали. А није нас много остало. Моја колегиница из Африке са породицом, супругом и двоје деце. Јака је као земља. Друга је из Казахстана, са супругом и дететом. Четворо нас је, заправо, остало. То Кинези цене. Донесу ми воду, неће да наплате, дотуре цигарете, неће да наплате. Кажу: "Ви сте остали са нама кад је најтеже." Ја им онда узвратим, и право да вам кажем, стално истичем да сам Србин и да сам поносан на своје порекло и своју отаџбину. Не говорим то само због себе, већ и због других младих људи који би, можда, када се све ово слегне, дошли у Кину да зараде за егзистенцију. Више ће и њих ценити.

Разговарамо са овим младим човеком читав сат и 27 минута. Он нам детаљно преноси шта види са свог прозора. Описује пејзаж преподнева у петак уочи викенда.

У Вухану се ситуација полако нормализује

- Видим да су кренули и аутобуси, шпартају курири са разним пошиљкама, али видим и чујем да прелећу и авиони преко зграде у којој станујем, то су авиони за снабдевање - рапортира нам из Вухана Нишлија који се, као садница пиринча, примио у долини Јангцеа.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -Колико је заиста смртоносан корона вирус? Студија открива који хронични болесници су најугроженији

- Примио сам се, тачно је - каже. - Примио сам се и пре него што су сада почели да ме обожавају. Просто, немам речи да опишем колико је овај народ захвалан када си са њима у тешко време. Нисам калкулисао, овоме се нисам надао, али ми њихова пажња и брига намећу обавезу да ја будем одговоран. Да узвратим поштовањем закона и дисциплине како би се епидемија зауставила.

Како процењује да ће се живот у Вухану и провинцији Хубеј нормализовати?

- Реално, а то закључујем на основу разговора са пријатељима и колегама, до нормализације би могло да дође тек средином или крајем марта. Што се мене тиче, за мене је ово све нормално и ја остајем.

На крају, порука:

- Када бисмо ми као Кинези барем донекле били овако дисциплиновани, када бисмо поштовали законе, рад и ред, где би нама и нашој лепој Србији био крај...

ЗАХВАЛНОСТ АМБАСАДИ СРБИЈЕ

- ЖЕЛИМ да у Србији поздравим све, посебно оне који имају предрасуде према овој ситуацији која је погодила диван кинески народ - каже наш саговорник. - Такође, био бих неправедан уколико не бих захвалио Амбасади Србије у Пекингу, чије је особље показало невероватну бригу према нама који смо остали у Вухану и посебан труд за оне који су желели да буду евакуисани. Наша амбасада је прва кренула са евакуацијом оних који су желели да оду, док су дипломатска представништва других земаља још била у дилеми да ли да се њихови држављани евакуишу или не. Нама је све било доступно, а, на пример, амерички држављани су плаћали по хиљаду долара карте за евакуацију до прве сигурне дестинације.

РАЧУНАЈУ НА НАС

- ДОК траје карантин, сви ми који смо остали, а који смо везани за школу у којој смо радили пре епидемије, која на нас рачуна да ћемо остати и после, примамо половину плате - прича Н. У. - Могуће је да од 15. марта почнемо са онлајн-наставом, а такву могућност имају и наше колеге у другим деловима Кине.