Сусрет са историјом: “Новинарске протуве“ блатиле људе и пре једног века у сокачкој штампи

СВЕТ у коме живимо одавно је, а посебно у последње три-четири деценије, постао чудовишно сложен и осетљив систем. У нашем доживљају оног што нам се дешава, опседнути собом и глобалистичким системом вредности, почесто нисмо у стању да уочимо циклично понављање одређених друштвених појава и околности, које су усмеравале токове надолазећих догађања у прошлости и које нас нису баш усрећиле.

Као пример за ову тврдњу могла би да нам послужи паралела између новина које су излазиле у времену вододелнице 20. столећа и прве две деценије овог нашег века. Наш замишљени хроничар новина од пре једног века, већ на први, површан поглед, не обраћајући пажњу на графички изглед и датум, већ на језик и безобзиран и разуздан стил у текстовима, с пуним правом би могао да закључи да је то писано ових дана.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Соби потребна девојка, а нежењи млада од 100 година: Погледајте неке од најлуђих огласа у Србији

О стању у српској штампи с почетка прошлог века, чувени Јован Скерлић, који је био главни уредник "Дневног листа", 26. октобра 1911. године, пише: "Српска журналистика је преплављена једним делом најнижим друштвеним олошем, а другим опет безочним партизанима, који нису кадри водити рачуна о потреби објективности. Пера знатног броја њихових сарадника често су налик на оштре јатагане и перне буздоване."

ЈОШ оштрије од Скерлића и "Дневног листа", о стању у српској штампи, те исте јесени, 10. септембра, писале су "Радничке новине", гласило Социјалдемократске странке: "Никада журналистика у Србији није тако ниско стајала као за последњу деценију. Ових дана специјално, незнање, некултура и корупција у новинарству достигли су свој врхунац. По арени јавног мњења у Србији смуцају се некакви типови од којих човек мора да се згади, или да се од страха најежи. То је читава једна колекција новинарских протува, проблематичних егзистенција, вагабунда које би хтеле хлеба без мотике. То нису критичари: то су уцењивачи; то нису новинари: то су бандити. Ни за какве дужности они не знају; ни према коме и ни према чему они обавезе не осећају; никакве скрупуле ни јавнога ни приватнога морала њих не везују. Свака редакција служи им као бусија, они се ушанче у прву на коју наиђу, не обазирући се ни најмање која је и чија је; избаце ли их из те, они сасвим спокојно улете у другу, можда баш ону са којом су дотле најкрвавију борбу водили - да одатле оспу паљбу на ону у којој су дотле били..."

А тих година Београд је по статистичким подацима, на основу пописа који је рађен последњег месеца 1907, имао 79.110 становника. Тада је наш главни град био најмања престоница на Балкану: Софија је, рецимо, имала 83.000, а Букурешт 290.000 становника. Занимљив је податак да је Београд тада има о само три хиљаде становника више од Загреба.

ЕЛЕМ, та најмања престоница на Балкану почетком 20. века била је преплављена дневним новинама и часописима, али пре свега политичким листовима, који су се делили на партијске и такозване тржишне, односно независне листове. Забележено је да су 1908. у Београду излазила равно 23 дневна листа. А три године касније, у мају 1911, њихов број је сведен на 15 дневних политичких новина. Али, толики број новина није баш могао да се подичи неким нарочитим тиражом. Углавном су штампани у тиражу од пет стотина до три хиљаде примерака. Међутим, три дневна листа - "Политика", "Правда" и "Мали журнал", свакодневно су продавани у 24.000 примерака.

Јован Скерлић

Листови које су оптужили "Дневни лист" и "Радничке новине" били су они који су углавном настали после преврата 1903. и који су се сами сврстали у такозвану сокачку и безобразну штампу. У лето те године "Велика Србија" пише да те новине својим језиком покупљеним по ћор-буџацима, противничке новине називају леглом лопужа и вуцибатина и да "лају као пси".

По тврђењу "Велике Србије", у броју од 20. октобра 1903, четири петине политичких листова спадале су у ред развратничке штампе. "Човеку добро васпитаном довољно је једаред само да прочита који од ових листова и да српску штампу назове јавним нужником, и још више, да дође до уверења, како слободна штампа код оваквога новинарскога шљама губи свој значај, свој смисао ради чега је установљена."

Најгласовитији међу "сокачким" листовима био је "Мали журнал". Дневник "Београдске новости" претпоследњег дана августа 1903. захтева да се издавачи "Малог журнала", браћа Савић, као "пустахије у штампи", који као "разбојници нападају сваког без разлике", ставе "под најстрожију лекарску присмотру те да се види од чега болују. Нађе ли се да им је ум помрачен, онда у лудницу са њима, докаже ли се пак да су присебни али пусти и бесни онда на вешала са њима, јер њихова дрскост и безобзирност прелази све могуће границе".

И ЈОВАНА Скерлића су успели да увуку у рат новина и новинара док је био уредник у "Дневном листу". Бранио се, али је и нападао... Стално је прозиван што је у време краља Александра Обреновића, као "социјалист и демонстрант", примао "стипендије и хонораре од реакције..." Утемељивача савремене српске књижевности највише је нападала редакција листа "Смелост". Њихов сукоб достигао је врхунац када је "Смелост" атаковала на част Скерлићевих сестара. "Вечерње новости", у броју од 28. јула 1905, обавештавају београдску јавност да је, револтиран, Скерлић потегао револвер на главног уредника "Смелости", али се овај није дао па је и он извадио пиштољ. Мало је фалило да у кафани Таково на Теразијама падне крв.

Клевете и увреде и уцењивање појединих јавних личности такође су у домену сличности у српској штампи оној после Мајског преврата 1903. и оној после 5. октобра 2000. године. То је била специјалност неких новинара, као и неких издавача листова... Рецепт је узет из Беча, од опскурних бечких булеварских новина. Прво би неки лист објавио краћи, увредљив напис о некој личности, а онда би се код њега појавио човек "с јаким везама", и тражио толико и толико пара да би се обуставило даље "ружење по новинама".

МЕЂУ листовима који су на овај начин уцењивали, високо место заузимала је "Правда". У Београду је готово свима био познат случај народног посланика Максима Сретеновића. Он је на седници Народне скупштине од 17. марта 1909. изјавио да му је тражено "хиљаду динара у готову, а затим три стотине, па да се курталише напада у Правди". Кад на то није пристао, у "Правди" је, 16. марта 1909 године, објављен текст под насловом - "Лудачко дело", у коме пише да је "Сретеновић, шенувши памећу, истрчао пред кафану 'Париз' у Београду у гаћама и кошуљи јурећи неке пацове, које нико сем њега није видео".

"Радничке новине"

Из стенографских бележака са седнице Народне скупштине од 14. марта 1909. може да се види да је "Правда" оптужена да се бави уцењивањем, али и да прима новац "од непријатеља Србије и Српства", а да се главни уредник не зове Јован Аламовић, већ - Јохан Алам.

И "ШТАМПА" коју је издавао Светолик Јакшић, поред "Правде" била је прозивана као новине које су везане "за јасла министарства спољних послова Аустроугарске". Стојан Протић о томе пише 3. априла 1911. у "Самоуправи": "Штампа то је лист који је лагао о здрављу краља Петра да би извео падање српских папира на страним берзама и тиме материјално оштетио Србију. То је лист, који је јавно лагао о падању папира своје отаџбине на берзи, који је безброј пута најскандалозније клеветао, грдио и вређао владу српску и све што је српско - јер то је лист, који за туђинске паре ради о глави своје отаџбине" (много година касније у Државној архиви у Бечу историчар Васа Казамировић ће пронаћи документа која показују да је "Штампа" стварно била на листи плаћених новина аустријске владе).

За "жутаћима", и "сокачарима" нису заостајали ни дневни листови који су били органи политичких партија. Нарочито када је било у питању разрачунавање између првака политичких странака. За ове обрачуне уведена је нова рубрика "Јавна писма". За партијским гласилима повели су се "тржишни, независни" листови, па су почели своје ступце издавати "под кирију". Али, то је значило да је "кирајџији" допуштено да пише шта хоће и како хоће.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Хорор иза решетака: Невероватна изложба у сремско-митровачкој казнионици

У "Одјеку", гласилу Самосталних радикала, "јавна писма" су објављивана у посебној рубрици - "Из народа". Политички противници називани су кукавицама, гадним и најгаднијим "разбојничким клеветницима", "мућкарошима" и "дервишинима".Уредник "Одјека" био је Јаша Продановић и он је увео још једну праксу - да име и презиме својих политичких противника, и уопште људи са којима је био у сукобу, штампа малим почетним словима, желећи да их тако још више увреди.

Јаша Продановић

СВЕ ЈЕ БИЛО "ЈАВНА ТАЈНА"

У БЕОГРАДУ, почетком прошлог века, све је било "јавна тајна". Знало се ко стоји иза којих новина, ко их финансира. За лист "Трибуну", који је међу првима обавестио српску јавност да је формирана тајна организација Црна рука, знало се да је иза ње Милован Миловановић, који је 1911. године био председник владе и министар спољних послова. Преко "Трибуне", он је пласирао оно што није могао да каже против својих колега у влади. Једно време, овај лист је био "у функцији" престолонаследника Александра.