Шансоном против распојасаности кича

ПРОПАСТ једног народа почиње када га свакодневно хране лошим укусом. То тврди Владислав Влада Канић, кантаутор из Земуна, творац три књиге поезије, три албума, чувене "народне" песме "Има један кућерак у Срему..." и, уједно, бескомпромисни борац за неговање баштине, како истиче, управо против данашњих певача и певачица турбо-фолка и музике "коју народ хоће".

- Па није ваљда да сви ми хоћемо то завијање зурла и таламбаса које прате умоболни текстови, са горопадним арлаукањем? Па не каже ли се да реч може да убије? Јер, то што се данас пева и није музика. Појели су музику па... подригују - категоричан је и оштро критичан Канић.

Прочитајте још: Aл Банове шансоне уплашиле власт у Кијеву

Он је, као један од видова борбе против кича, издао и албум ауторских шансона, "У Нигдини" (ПГП/РТС), уз подршку легендарног бенда "Апсолутно романтично" за, како наглашава, успомену на све наше велике шансоњере који, нажалост, више нису међу нама. Текстове за тај албум писао је две године.

- То је покушај да уђемо у један нови, бољи и чистији свет, у коме чедност шансоне, као музичког израза, још одолева поплави јефтине распојасаности кича и лошег укуса.

КАНИЋ је рођен и одрастао у Земуну, каријеру је започео крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века. Наступао је на суботичком Омладинском фестивалу, као и на "Београдском пролећу", писао је текстове и мелодије за "Елипсе", Звонка Богдана, Кемала Монтена, Мериму Његомир...

- Као музичар, отишао сам са оркестром у Скандинавију, у Норвешку, где смо наступали по клубовима, и судбина је одредила да останем тамо. Заљубио сам се и оженио, добио троје деце, па се мануо боемског живота, запослио се као грађевински инжењер, градио зграде, мостове, нафтне платформе... Каријеру професионалног музичара прекинуо сам 1974. године, али поред редовног посла и обавеза, имао сам тамо и свој оркестар. Наступао сам, с времена на време, снимио три албумa за које сам написао текстове на норвешком језику. Нашој музици сам се вратио тек 1986. године, када је у Ослу гостовао оркестар "Тамбурица 5". Понет емоцијама и носталгијом, понудио сам им пет мојих песама и они су на свој "лонгплеј" снимили свих пет.

ТАДА је снимљена и песма која је ушла у легенду, "Има један кућерак у Срему", коју је написао у даху, како каже, једне магловите суботе у далеком Ставангеру и посветио оцу Милану, познатом земунском кројачу, у чијем винограду се увек окупљало добро друштво.

- Настала је, заиста, у једном дану, у једном даху. Написао сам је као опроштај од лепог света, лепе младости, од оца... Шчепало ме је, ухватио сам гитару, прикључили су ми се деца и жена па смо запевали "Еј, кад би срце, еј, кад би душа...". Ређале су се слике из детињства, везане за равницу. У Норвешкој су високе и плате и планине, али чега нема... нема Срема.

Већина људи је убеђена да је "Кућерак..." староградска, народна песма, с обзиром на то да су је многи оркестри снимили, ставили на своје албуме, уврстили у редован репертоар.

- Пева се по чардама уз шприцер, у Скадарлији за туристе, на свадбама, сликари сликају кућерак, онако из главе, кафане су назване по њему, од којих и једна у Сурдуку. Ту, около Ирига, већ четворицу су сахранили уз ову песму. Без попа. Само уз тамбуре. Народ је, ето, присвојио. Откачила се, заживела свој живот и постала народна песма - закључио је Канић.

Влада на Перковом салашу

ПРОМЕНА СВЕСТИ

- СМАТРАМ да смо закинути, не само на платама, здравој води и ваздуху, него, пре свега на добром укусу и здравој памети, једном речју, на култури. Промене набоље су увек условљене променом свести, али није то лако, јер је народ изигран од силног безобразлука, простаклука, бестидности и кочијашке неотесаности, а култура, осим забаве, мора да пружи едукацију, промену свести - каже Канић.

ТАМБУРАШИ

ВЛАДА Канић је недавно, на Петроварадинској тврђави, пришао тамбурашима из Дероња који су певали "Кућерак..." и рекао им да је то његова песма, на шта су му одговорили да им то многи кажу.

- "Нисте ме разумели. Ја сам је написао, музику и речи." То сам им рекао, а они су ме гледали у неверици. Затим сам уз "црвену" затражио да још једном одсвирају. Е, сад је стварно ваша песма, одговорили су ми и запевали - прича Канић.