НА једној од уобичајених забава, које су се приређивале у Вршцу крајем 19. века, младом Паји Јовановићу, тек свршеном студенту бечке Академије ликовних уметности, за око је запала Емилија Мила Мандукић, једна од најлепших Вршчанки тог времена. Лепушкаст, отмен, пријатан у опхођењу с људима и обучен по последњој бечкој моди, брзо је добио њену наклоност, али љубав, која се међу њима родила, није имала срећан крај. Милин отац, имућни бачвар Светозар Мандукић, раскинуо је њихову веридбу, што је уметнику толико сломило срце, да је заувек отишао из родног града.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Vojvođanske priče: Na krstu oslikao ljubavnicu popa

Прича се да је то била љубав на први поглед. Мила је била ванвременски лепа, богата, образована и талентована за певање. Он најбољи студент у класи угледног професора Милера на бечкој академији, који је добро зарађивао од свог рада. Њу су тражили богати просци, а о њему шапутале многобројне даме, посебно оне из старих и угледних вршачких породица. А желели су само једно друго.

- Најпре су размењивали стидљиве погледе на корзоу, где су се често виђали, а онда је Мила пожелела да упозна тог успешног сликара, о ком је причао цео Вршац. Тако је Паја Јовановић на једној забави скупио храброст и замолио младу девојку за кадрил. Њени родитељи су климнули главом и познанство је било успостављено - записао је Петар Петровић, музејски саветник у Народном музеју.

Већ први сусрет са лепом Милом унео је неки немир у душу младог сликара. Знао је да је она жена са којом жели да проведе остатак живота. Али, у то време је за склапање брака била неопходна сагласност обе породице. Тај задатак, међутим, није ишао глатко. Милини богати родитељи строго су водили рачуна о томе у какву ће кућу да је удају, а скромни дом Пајиног оца, познатог вршачког фотографа Стевана Јовановића, није баш одговарао њиховим мерилима. Ипак, на инсистирање заљубљеног пара, благослов им је напослетку дат.


Пајина фотографија са посветом несуђеној супрузи


Према ондашњим обичајима, младожењина страна је веридбу, на неки начин, требало да “капарише”. Паја је то знао и Милином оцу уручио 50 златника, али је онда уследио тежак неспоразум, који је довео до - раскида веридбе.

- Пајин отац је, не знајући за синовљеву капару, од будућег пријатеља затражио позајмицу, како би могао да обави неке изненадне послове. Мислећи да је посреди тајни договор између оца и сина да раскину веридбу, те да је позајмица била измишљена само да би Јовановићи вратили капарисани новац, Светозар је несуђеном пријатељу вратио свих 50 златника, дајући му до знања да је са веридбом свршено заувек - објаснио је Петровић.

Заљубљени сликар само је обавештен о раскиду. Осрамоћен и разочаран, напустио је Вршац и отиснуо се у свет, где је градио успешну каријеру. Срце му је каснијих година заробило неколико дама које је портретисао, али је само Мила овековечена у његовим делима.

Историчари уметности сматрају да је 1895. године, када је за потребе Миленијумске изложбе у Будимпешти насликао своје чувено дело “Вршачки триптих”, у лику девојке која бере грожђе приказао баш своју несуђену драгу, која је тада већ била у браку са другим човеком. И пет година касније, њене префињене црте лица послужиле су му за креирање лика царице Јелене, на слици “Крунисање цара Душана”, која је приказана на Светској изложби у Паризу 1900. године. То су докази да је Мила Мандукић била Пајина велика непрежаљена љубав, иако њено име није ни споменуо у мемоарима, које је саставио у позним годинама живота (поживео 98 година).

“Вршачки триптих” - девојка с корпом на глави представља Милу

РОДИЛА ПРВОГ СРПСКОГ ВЕЛЕМАЈСТОРА У ШАХУ

И МИЛА Мандукић је, попут Паје Јовановића, много патила због раскида. Строгост и понос њеног оца су, међутим, били јачи од њене љубави према сликару, па су је, како би што пре заборавила на тај крах, убрзо удали за вршачког трговца Владимира Костића. Мила је у том браку родила сина, који је постао толико славан, да се уз Пају сматра једним од најзначајнијих Вршчана. Био је то Бора Костић, први српски и југословенски шаховски велемајстор. Бора је касније причао да га је мајка усмеравала да буде сликар, али да се он, ипак, окренуо шаху, захваљујући ком је пропутовао свет.