Родила ме Муслиманка, направио Хрват, једини родитељи ми били Чех и Српкиња

Вукица Стругар

28. 02. 2016. у 16:18

Родила ме Муслиманка, направио Хрват, једини родитељи ми били Чех и Српкиња

Жељко Хубач, Фото А. Станковић

Животна прича Жељка Хубача, драмског писца и директора драме Народног позоришта у Београду. Родила ме је Муслиманка, направио Хрват, а једини прави родитељи били су ми Чех и Српкиња

ПРИЧА о идентитету двоје деце која се презивају Крстић и одређена су животом Срба на Косову (без обзира на биолошко порекло), испричана је у узбудљивом комаду "Берлински зид", који ће премијерно бити изведен 9. марта у Београдском драмском позоришту. Њен аутор је Жељко Хубач, драмски писац, новинар, главни уредник "Позоришних новина" и директор Драме Народног позоришта.

То је оно што о Хубачу знају београдски позоришни кругови, а зна и публика. У његовој биографији могло би да пише и апсолвент физике, бивши студент елекронике, керамичар... То је већ оно што зна ужи круг људи, а само малобројни - да је "Берлински зид" прича која га се дубоко, лично дотиче...

- Мене је родила Муслиманка, направио Хрват. Одгајали су ме и једини прави родитељи били Чех и Српкиња. Говорим српскохрватским језиком, живим у Србији и осећам се Србином - каже, за "Новости", на почетку ове изузетне животне исповести, Жељко Хубач. - Причу о идентитету никада не везујем за веру и нацију већ за људе који нас одређују. У мојој првобитној крштеници писало је име жене која ме је родила, а на месту оца велика празна црта. И датум рођења 19. јул 1967. године.

Свет је угледао у тузланској болници, али, како каже, пошто је био дете "каурина" (немуслимана), млада жена која га је родила није смела да се с бебом врати кући, у Зеницу. Остала је да ради као конобарица у тузланском позоришту. Жељко је накнадно сазнао да ју је младић оставио и убрзо потом погинуо у саобраћајној несрећи:

ПРОМЕНЕ И КРШТЕНИЦА - БОГУ хвала, дијетом и изузетном бригом, од дијабетеса сам излечен у шеснаестој години. Исте године Хубачи, који су до тада по закону могли да буду само старатељи, постали су и званично моји родитељи. Као старији малолетник добио сам крштеницу у којој су ствари исправљене: Живка и Велимир уписани су као отац и мајка. Пре тога службеница ме је у Центру за социјални рад упитала: "Да ли желите да промените родитеље?" Одмах сам узвикнуо: "Нећу! Моји родитељи су Жижа и Вили." Испоставило се да се нисмо добро разумели. Друго питање је гласило: "Хоћете ли да будете рођени у Тузли или у Лесковцу?" Одговорио сам, наравно, у Тузли. Изгледа да сам у том тренутку могао да променим све...

- Управо у то време моја мама Жижа, која дуго није могла да има деце, била је у шестом месецу трудноће. Као глумица, (иначе првакиња Зеничког позоришта) играла је и даље. Нажалост, случај је хтео да на проби Јована Бате Путника,великог југословенског редитеља, падне с просценијума. Остала је без бебе и могућности да икада више затрудни...Пошто је Зеница мала средина, конобарица је у Тузли чула за овај случај и оставила ме је једне недеље, рано ујутру, на прагу родитељског стана. Имао сам четири месеца. По причи мојих родитеља, та недеља била је и једини дан када сам био сасвим миран. Сутрадан, мама Жижа и тата Вили одлучили су да ме усвоје и одвели ме у болницу да провере здравствено стање.

Код малишана је откривен јувинилни шећер и преписан му је инсулин. Али то није поколебало Хубаче. Мајка је ушла у битку за дечаково здравље, није му давала инсулин, већ га је подвргла строгој дијети. Када је мало порастао и могао да једе само ражани хлеб којег није било у Зеници, тата је због хлеба сваког другог дана путовао у Сарајево. Све је било подређено њиховом наследнику.

- Али, због жене која ме је родила, родитељи су решили да се одселе из Зенице у мојој шестој години. Наиме, њена породица је због стида у тој малој средини пожелела да ме врати. Моји су одлучили да се преселе у Лесковац, јер је тата, новинар по занимању, добио понуду да у том граду отвори радио-станицу, као што је то претходно већ учинио у Пули и Зеници. У Лесковцу су живели и његови родитељи, иначе предратни власници фабрике текстила која се звала "Густав Хубач и синови". У шестој години сам и на прилично ружан начин сазнао да сам усвојен... Мајка ме је послала у продавницу да купим винско сирће, које сам ја звао свињско сирће. Била је гужва, продавачица нервозна, а ја досадан. Сто пута сам поновио:" Тето, тето, дајте ми свињско сирће!" У једном тренутку се осврнула и рекла: "Бежи мали, тебе је мајка нашла на ђубришту."

Жељко је уплакан дошао кући и све испричао мајци. Сачекала је оца, а онда су му саопштили да је усвојен. И даље је неутешно плакао, док га мајка није упитала: "Знаш ли још неког таквог у вртићу, згради, граду?" Одмахнуо је главом. Рекла је: "Видиш, ти си посебан."

- Следећих годину дана, цео први разред, нисам се одвајао од мајке. Ишао сам с њом на све позоришне турнеје јер сам се бојао да ме не баце на ђубре... Дуго нисам хтео ни да заспим без њене руке на образу. Много година касније, када је због канцера пала у кому, ставио сам њену руку на образ. Почела је да плаче, и тог поподнева умрла. Имала је 85 година. Отац је преминуо три године потом, од исте болести.

У позориште је мали Хубач ушао кад је, како каже, имао висину ТА пећи од два и по киловата. Одмах се везао за великог кућног пријатеља Бату Путника. Играо је Пепику у Нушићевом "Др", а Бата му је "поверавао" и улоге ђака, па је чак и убацивао дечје ликове у представе - само да би Жељко што чешће био уз мајку:

- Често сам и спавао у гардероби, одрастао сам у позоришту. Ипак, оно није било мој први избор. После војске уписао сам Електронски факултет у Нишу. Као један од најбољих студената дошао сам до треће године, а онда прешао у Београд с намером да студирам драматургију. Нису ме примили одмах, па сам те године дипломирао на вишој ЕТ школи и уписао физику. И у тим несрећним финансијским временима имао сам њихову потпуну подршку. Апсолвирао сам на физици, а драматургију уписао из трећег пута, са комадом за који ћу десет година касније добити "Ћурана" на Данима комедије и диплому "Вечерњих новости".

Живка и Вeлимир усвојили су Жељка

Тих година је отац у Београд донео две целе плате. И своју и мајчину. Била је хиперинфлација, па Жељку ова сума није била довољна ни за рапидографе. Тада је схватио да нешто мора и сам да заради. И завршио је керамичарски занат! Док се школовао, једно време је лепио и плочице по кућама...

- Када сам добио своју децу, имао сам само жељу да одрастају онако како сам ја одрастао. После мајчине смрти тата се преселио у Београд. Три следеће године искључиво се бавио унучићима, Матејом и Саром. Захваљујући Вилију, моја жена је завршила факултет... И све ово што причам, радим не да бих испричао своју животну причу, већ да бих показао да сам имао дивно детињство поред људи који су ме волели и пружили ми све што су имали. Они који су у дилеми да ли да усвоје децу, то свакако треба да учине. Имаће једно, заиста, посебно искуство.

ДЕЦА

- КАД сам мојој деци рекао да сам усвојен и објаснио им шта то значи, ниједно од њих двоје ми није поставило питање које сам очекивао: "Да ли смо ми твоја биолошка деца?" - прића Жељко.

Венчање Жељка и Александре


СУСРЕТ СА АМИЏОМ

- АПСОЛУТНО никад нисам желео да доводим у питање за мене непобитну чињеницу да су Жижа и Вили моји отац и мајка. Никад нисам имао ни жељу ни знатижељу да упознам неког из биолошке фамилије. Први пут сам пре неколико година, на једном позоришном гостовању у Зеници, срео човека који ми се представио као мој ујак, амиџа. Млађи је од мене. Пријатан, фино васпитан, рекао је да се годинама питао шта је са мном и желео да ми, ако треба, помогне. Сазнао је о мени из једне ТВ емисије. Том приликом ми је рекао и да је моја биолошка мајка жива. Али тај контакт нисам развијао даље. Родитељи су већ били мртви, да нису, можда бих о томе с њима разговарао. Овако, чинило би ми се да сам их на неки начин издао...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (18)

Михајло

28.02.2016. 16:36

Хвала вам на овом извештају, дирљиво јер је дотакло осетљиво место моје историје.

vladimir, obavestajac

28.02.2016. 16:41

Zaista divna i dirljiva priča o predobrim ljudima...Ne poznajem čoveka, ali osećam da zrači nekom plementošću zahvaljujući ovim ljudima koji su ga odgojili u dobrog čoveka. Fali nam mnogo ovakvih priča u ovom moralnom sunovratu srpskog društva.

dule

28.02.2016. 16:53

Tužna ali istovremeno i počna životna priča. ovaj čovek i nije mogao postati ništa drugo no dramaturg, ovakve priče može samo život ispisati.

Утеривач

28.02.2016. 17:15

Живот је увек богатији од сваке имагинације ! У здравље !

Nenad

28.02.2016. 17:21

Da Zeljkova je prica cudna i dirljiva ali ima puno dece koja su slicnu sudbinu imala.Najvaznije je da je zreo covek,postigao mnogo u zivotu ,suprug je i otac,mnogi opet taj nivo zrelosti ne dozive.Ako budem mogao pogledacu taj njegov koimad na sceni pozorista.

bager

28.02.2016. 18:39

Leskovac,,sigurno su ziveli u ulici gde je gradska crkva u centru a i pozoriste je blizu ,,

Goran Rakić

28.02.2016. 18:48

Znam ga još dok smo bili klinci.Igrali smo se kao mali.Ovo je njegova prava životna priča.Ovom prilikom ga pozdravljam !

teško

29.02.2016. 01:04

@Mada - Željko nije ostavio svoju ženu i decu, kao njegov biološki otac njegovu majku i njega. Osim toga, nije fašista, ne mrzi nikoga... Izabrao je da bude Srbin i to je normalno, jer zna da je genetski Srbin!

POLARIS

29.02.2016. 13:13

@Mada - Судећи по овом твом коментару и у теби се "зрцали" исти тај дух и хрватска осјећајност "озрцаљена" у духу логора Јасеновца, Јастребарског, Госпић и јама Јадовно, Пребиловци, Паг,...

baunti

28.02.2016. 19:02

Biti Srbin nije pitanje ni imena ni gena (svaki pametan čovjek zna i zašto), nego pitanje životnog ubjeđenja, pravdoljublja, žudnje za slobodom i istinom. To je izbor načina života...

Kritičar

29.02.2016. 15:17

Ovo je prvi slučaj da se neko izlečio od juvenilnog dijabetesa. Kažite i nama kako je moguće izlečiti se od juvenilnog dijabetesa voleli bismo da znamo. Interesuje me ta posebna dijeta sa ražanim hlebom.