27. март `41. за сто хиљада фунти

     КНЕЗ Павле Карађорђевић био је један од наших највећих колекционара. Док наша култура још сања о Ел Грековом “Лаокону”, који се тридесетих могао видети само у Музеју кнеза Павла у Београду (данас највећи понос велике Вашингтонске националне галерије) - доласком личне збирке кнеза намесника у Београд занемели су и историчари.
     Помоћник директора Архива СЦГ Миладин Милошевић, који је с кнегињом Јелисаветом две године нестрпљиво чекао да с Колумбија универзитета стигну важна документа каже да је ово један од тренутака када се мења историја једног народа.
     Јер, само летимичним увидом у велику збирку која се још архивски заводи, јасно је да је кнез Павле - осим уметничких дела - оставио и веома важну историјску збирку. Повеља краља Милутина из 1302. већ је заталасала историчаре, а из Архива СЦГ најављују да ће тек бити изнанађења када се у јавности појави 30.000 страница ове важне збирке.
     Када је Тања Чеботарев доносећи документа у Србију потврдила да је ову збирку користио њихов професор Јакоб Хобтнер у студији “Југославија у кризи 1934-1941” постало је јасно да ће се пред нама коначно у оригиналу појавити толико оспоравана документа која је професор у својој студији наводио као личну архиву.
     Наша историја зато ће ускоро морати да се “обрачуна” и с оригиналним писмом шефа енглеске обавештајне службе у Београду Хјуа Далтона који дан после нашег “спасавања душе" 27. марта 1941. обавештава свог премијера како је успео његов план за увођење Југославије у рат - за 100.000 фунти стерлинга.
     У документима ће се пронаћи и комплетна преписка пре потписивања Тројног пакта, ранијих покушаја проналажења моћног савезника и страх од највећих непријатеља Југославије: Мађарске и Италије. Као једини гарант југословенске независности појавиће се Немачка.
     Међу многобројним стенографским забелешкама с међудржавних сусрета истаћи се и онај када краљ Александар одбија италијански предлог за поделу Албаније. "Не бих је хтео ни да ми је поклоне”, јасан је био краљ ујединитељ.
     Збирка коначно пред српском историјом. “Новости” су завириле у само један део, захваљујући кнегињи Јелисавети. И почиње многим документима родоначелника његове породице, вожда Карађорђа.
     Дан после усвајања новог Устава у Србију је из Нјујорка стигао први уставни акт Карађорђев из 1808. Сада објављујемо и оригинални Указ из слободног Београда од 14. децембра 1808. у којем се признаје наследно право породици вожда Карађорђа.
     “Савет народни, сви комаданти, војводе, кнезови и сав народ признајемо за господара Кара Георгија Петровића и његово законо потомство за первога и верховнога сербскога предводитела...”
      Радош Лјушић, један од наших најпознатијих историчара и истраживача Карађорђа, каже да је садржина ових докумената позната нашој историји, али да је “свакако велики догађај када их гледамо у оригиналу”.
     - Карађорђе је своју архиву предао манастиру Благовештење код Рудника Глигорију Радојичићу. Ту је комплетна архива Првог српског устанака и до данас је тајна. Зна се да је Милош покушао да је заплени 1818. али се не зна ли је нашао. Манастир је уништен 1940. али верујем да су документа негде закопана и да ће се кад-тад пронаћи - каже нам Лјушић.
     Он истиче да се данас многи архиви наших значајних личности налазе у иностранству, и да је “невероватно да нико у држави и не покушава да их врати”.
     - Шта да вам кажем када ни хатишерифе из 1829. и 1830. као и 1933. и 1838. који су слика модерне српске државе нисмо покушали да вратимо у земљу. Зна се да су у Бечу или Будимпешти, али... - не крије огорчење Радош Лјушић.

БАН ЈЕЛАЧИЋ ОД СРПСКОГ КРАЛЈА

     У ЗБИРЦИ кнеза Павла проналазимо Лубурићево писмо кнезу од 15. априла 1935. где најављује изненађење “заједничког порекла Карађорђевића и хрватског бана Јелачића”.
     "Част ми је допунити вам моје казивање о пореклу и далекој прошлости Ваше славне породице.
     Отац Карађорђијев Петар Јованов презивао се Мршић по своме деди Мрш барјактару Клименачком. Карађорђевићи су пореклом из племена Климената и они су потомци Климента Јелачића, родоначелника овог племена.
     Овај Климент унук је херцеговачког племића “бана” Јелачића. Поменути Јелачићи род су по мушкој линији са херцеговачким властелинским породицама Витковићима и Лјубибратићима. Ове три породице се и сада рођакају. А оне су потомци Бијелог Павла или како га историчари називају Беле Павлимира. Нјегов дед српски краљ Радослав побегао је у Рим, тамо се оженио Римљанком и имао сина Петра. И Петар се тамо оженио Римљанком и имао сина Бијелог Павла, који је око 867. са 500 витезова дошао у Требиње и постао српски владалац. Он је тада основао стару српску династију.
     Све три породице (Јелачићи, Витковићи и Лјубибратићи) помињу се у дубровачким споменицима још у 14. веку. Стара им је и заједничка слава била Свети Климент, тада римска...
     Скоро сам обишао неке крајеве у јужној Србији и утврдио сам да је др Мита Лукић сасвим нетачно забележио предање о живљењу Карађорђевића у селу Мачетову. А Мил. Вукићевић у свом делу о Карађорђу дословно пренео, те овом измишљотином створио велику заблуду о пореклу породице бесмртног вожда.
     Утврдио сам да је Карађорђе неко време становао у селу Мачетову код Призрена. Ту он није рођен, нити му је одатле старина. Он је ту однекуда побегао. Становао је неко време. Убио два Арнаута, који су хтели да му отму неку чувену пушку и помоћу једног побратима побегао у Србију.
      Обратио сам пажњу и на порекло породице хрватског бана Јелачића. Није искључено да се у току овог рада и у овом правцу дође до пријатних изненађења..."