20 ГОДИНА ОД КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА: Нисмо капитулирали, нити смо победили

16. 06. 2019. у 20:02

20 ГОДИНА ОД КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА: Нисмо капитулирали, нити смо победили

Фото ЕПА

И данас трају препирке и оспоравања у вези са Војнотехничким споразумом, мада је он зауставио агресију на СРЈ и донео мир нашим грађанима

И данас трају препирке и оспоравања у вези са Војнотехничким споразумом, мада је он зауставио агресију на СРЈ и донео мир нашим грађанима. „Сви они који се јуначе и тврде да је то требало одбацити, а не постављају питање шта би нам се десило након тога, нису у праву. Захваљујући снагама одбране СРЈ, успели смо да се изборимо за Резолуцију СБ 1244, на коју се данас једино позивамо ради очувања Косова и Метохије као саставног дела Србије“, каже за „Печат“ генерал армије Драгољуб Ојданић.

У близини Куманова, у бази НАТО-а, 9. јуна 1999. године потписан је Војнотехнички споразум чијом применом је престао рат, а на простор Косова и Метохије, у наредних 11 дана, размештене међународне безбедносне снаге под окриљем Уједињених нација. Са наше стране, у име тадашње СР Југославије, споразум је потписао генерал-пуковник Светозар Марјановић, заменик начелника Штаба Врховне команде, а у име Републике Србије полицијски генерал проф. др Обрад Стевановић. Војнотехнички споразум се може оценити само у светлу још два документа с којима је тесно повезан ‒ Споразума Ахтисари‒Черномирдин–Милошевић и Резолуције Савета безбедности УН број 1244.

О томе како су текли преговори, и какво значење има Војнотехнички споразум, разговарали смо с генералом армије мр Драгољубом Ојданићем, који је у то време био начелник Штаба Врховне команде, и тројицом учесника преговора: генерал-пуковником проф. др Бранком Кргом, тадашњим начелником Обавештајне управе ВЈ, полицијским генерал-потпуковником Обрадом Стевановићем, тада помоћником министра унутрашњих послова РС, и генерал-потпуковником Љубомиром Драгањцем, начелником Оперативно-позадинске управе ГШ ВЈ.

ДОКУМЕНТ АХТИСАРИ–ЧЕРНОМИРДИН

Да би све у вези са Војнотехничким споразумом било јасније, генерал Драгољуб Ојданић је инсистирао на документу који су претходно у Београд донели Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин: „Одлука о заједничком мировном предлогу донета је 2. јуна око подне. Говорећи о настајању тог, како га је Ахтисари цинично назвао ’папира’ који је ’настао после дужег, и повремено неугодног натезања’, он је изложио садржај тог, опет га слободно називам, ултиматума – Плана за постизање прекида бомбардовања и постизање мира.

„Поменути план је садржао: (1) Неодложан и верификован престанак насиља и репресије. (2) Верификовано повлачење са Косова свих војних, полицијских и полувојних снага у убрзаном темпу. (3) Размештање на Косову ефикасних међународних и безбедносних снага под окриљем УН. (4) НАТО мора да има значајан удео у међународним безбедносним снагама, које морају бити под јединственом командом и контролом и које морају имати овлашћење да могу осигурати безбедно окружење за све грађане Космета и да обезбеде повратак свих размештених лица и избеглица. (5) Успостављање привремене управе на Косову, тако да оно има значају аутономију у СРЈ. (6) После повлачења могао би се дозволити повратак неким лицима из Југославије и Србије ради обављања послова на одржавању везе, обележавању и чишћењу минских поља, чувању националних споменика и контроле најважнијих граничних прелаза. (7) Повратак избеглица и размештених лица под надзором главног комесара УН за избеглице и долазак хуманитарних организација на Косово. (8) Политички процес у циљу стварања привременог система, који је био базиран на Рамбујеу и којим се узима у обзир суверенитет и територијални интегритет Југославије и суседних земаља. (9) Обнова и стабилизација кризног подручја, у шта спада и стварање Пакта за стабилизацију југоисточне Европе. (10) Усвајањем ових принципа и прављењем брзог и прецизног распореда повлачења и верификовањем почетка повлачења обустављају се сва оружана дејства. Хитно мора да се направи војнотехнички споразум који регулише та питања“, казао је Ојданић и наставио:

Прочитајте још - КУМАНОВСКИ СПОРАЗУМ: Мистерија заувек остала у шатору

Трећем састанку састанку Ахтисари–Холбрук–Милошевић сам присуствовао. Због сазнања шта нам је све ултиматумом постављено, на састанак сам отишао тужан. О понуђеном нисмо имали право да дискутујемо или било шта предлажемо, већ да прихватимо или не прихватимо. Ако не прихватимо, наставља се бомбардовање када ће, како нам љутито рече Ахтисари, ’Београд бити раван ко овај сто’, при чему је љутито шаком ударио по столу.“

ПРИТИСАК ИНТЕНЗИВНИМ БОМБАРДОВАЊЕМ

Говорећи о том састанку (3. јуна), који је трајао свега 25 минута (од 13 до 13.25), председник Милошевић је саопштио: „Савезна влада и Скупштина прихватиле су мировну понуду коју сте донели“, и додао да споразум гарантује јединство Југославије и почетак мировног процеса који је значајан не само за Југославију већ и за читав регион и Европу.
На томе се састанак и завршио. Посматрајући учеснике скупа, Ахтисари констатује да „неки југословенски генерали нису могли да сакрију своје разочарање и потрешеност“, што је тачно, а ја бих додао још: и руски генерал Ивашов, који је своје емоције исказао сузама, истиче генерал Ојданић.

После одласка двојице преговарача са међународним мандатом, НАТО је интензивирао бомбардовање, вршећи и на тај начин притисак на државни и војни врх СР Југославије.

И онда се формира тим за преговоре са представницима међународних снага. Како је изгледао пут до Ђенерал Јанковића, маленог места на простору Космета према Македонији, присећа се генерал-потпуковник Љубомир Драгањац.

„Ноћ, нигде никога не видиш. Порушени мостови. Депримирајући утисак. Није било једноставно путовати преко Космета. Близу Ђенерал Јанковића видели смо наше снаге. Нешто се десило. Тек сутрадан сазнајемо да су терористи на сат пре нашег доласка убиле једног нашег официра. Чекали смо да са македонске стране стигне инострана делегација за преговоре, али сазнајемо да се, и поред наших гаранција, плаше за сопствену безбедност. Убрзо од наших добијамо наређење да одемо на гранични прелаз и пређемо на македонску страну".

„Нисмо имали представу шта нас чека. Иза границе мотел, на 150 до 200 метара од пута. У животу нисам видео толико новинара, камермана и фото-репортера. Било их је, колико ми се чини, око 2.000. Када смо наишли, све се сјатило према нама. Улазимо унутра, у првом реду нас је било пет до шест. Мени кажу да ћу бити официр за везу. Дуго смо чекали. Тамо хране, пића, толико натрпано као да нису у питању преговори. Чекали смо. После двадесетак минута долази генерал Мајк Џексон, поздравља нас, отвара састанак, држи уводно слово. Рекао је да он у својој каријери није имао прилике да се сусретне са тако квалитетним документом као што је текст споразума. Према његовим речима, не треба да му се мењају ни тачка ни зарез. А ми смо одмах уочили, чим нам је уручен предлог текста, да и те како има одредница о којима треба водити преговоре. На пример, још ратујемо са НАТО-ом, а треба да потпишемо документ с њима“, напомиње генерал-потпуковник Љубомир Драгањац.

Али није то једино што је покушао да наметне генерал Џексон. Полицијски генерал Обрад Стевановић додаје: „Генерал Џексон је тако прошао поред нас и рекао: ’Извините, само да вам кажем, ја сам управо обавио разговор са Вашингтоном и имам поуздану информацију да је Милошевић прихватио овај документ, тако да вас молим да то имате у виду и да не одуговлачимо превише, јер то не би било у вашем интересу.’ Генерал Благоје Ковачевић показао је дипломатску и војничку способност. Он је веома учтиво рекао: ’Господине генерале, ако је наш председник овај документ прихватио, нема проблема да га и ми прихватимо. Али ми бисмо морали да се, путем телефона, претходно чујемо с њим.’ И наравно, одмах је постало јасно да је Џексон применио трик који се у теорији назива ’коришћење лажних података’, ’претња тежим последицама’ и ’притисак кратког времена’.

НАШЕ „ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ“

Док нам је госпођа Мира преводила текст, било је јасно да је то за нас неприхватљиво. У првом ставу реч НАТО споменута је пет пута, а у другом ставу наведена су сва питања о којима треба да се постигне договор, међу којима су била и питања изван делокруга, то јест надлежности војске и полиције, као што су питања правосуђа или спољних послова. Сматрали смо да су предмет преговора само војно-полицијска питања, а не она из домена цивилног сектора.

„Инсистирали смо на томе да споразум не буде закључен са НАТО-ом, већ са међународним безбедносним снагама под окриљем Уједињених нација. Нисмо желели ни да снаге НАТО-а дођу на Космет, већ да то буду међународне безбедносне снаге. Инсистирали смо да се на Космет распореде Међународне безбедносне снаге под окриљем УН, а не НАТО снаге. Захтевали смо да предмет овог споразума не буде ништа друго што је изван војно-полицијских питања. Онда су прогласили паузу, да би њихови стручњаци припремили следећу верзију текста. Ми смо се за то време бавили техничким питањима: ширином копнене и ваздушне зоне безбедности, трајањем повлачења и улажењем њихових снага, питањима контроле границе, које снаге могу да се врате на Косово и Метохију и тако даље. Истакли смо и захтев да после повлачења војске и полиције на Космету остану локалне полицијске снаге…

„Наша делегација је сматрала да кафана није погодно место за преговоре око таквог геополитичког питања и предложили да се то промени. Џексон је понудио да то место буде њихова база у близини Куманова. За нас је то било прихватљиво, јер смо имали чист пут до места преговора. Одмах смо закључили да не би требало да путујемо у Приштину, него да за смештај делегације пронађемо неко место на југу централне Србије. За те потребе Војска је припремила један објекат у Врањској Бањи, из којег смо свакодневно одлазили на наставке преговора у НАТО базу која се налазила на локацији старог аеродрома у близини Куманова“, напомиње Стевановић.

„Тада се није радило о преговорима са НАТО-ом већ са међународним безбедносним снагама – КФОР-ом. Друга, веома битна чињеница јесте да није војска одлучивала о овим преговорима. Документ Ахтисари–Черномирдин прихватили су Народна скупштина Републике Србије и Влада Савезне Републике Југославије. Према томе, ако се, у коначном, покаже да је то био добар потез, заслуга припада политичарима у поменуте две институције. И обрнуто, наравно. С обзиром на карактер и садржај преговора, у саставу наше делегације били су представници видова, родова и служби наше војске, затим, представници МУП-а Републике Србије и СРЈ и један представник Савезног министарства за спољне послове. У сваком случају, било је довољно наших представника различитог профила“, наглашава генерал-пуковник Бранко Крга.

Прочитајте још - 20 ГОДИНА КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА: Измилело 400 нетакнутих тенкова ВЈ, у Алијанси - шок!
На питање да ли су чланови наше делегације пре поласка на пут имали „црвене линије“, то јест докле су смели да преговарају, генерал Крга одговара: „Нормално је да смо имали припреме за те сложене преговоре, а ’црвене линије’ су једним делом биле дефинисане у документу Ахтисари–Черномирдин, а другим делом биле су опредељиване у току преговора о појединим питањима. Тачно је да смо у току доласка на преговоре добили први нацрт споразума. Одмах смо схватили да у њему има доста питања која треба расправити и, по могућности, побољшати. На томе смо и инсистирали.“

СУПРОТСТАВЉЕНЕ ПРЕГОВАРАЧКЕ СТРАТЕГИЈЕ

Како је доживео „пријем“ у Куманову и како су се понашали генерали НАТО-а, генерал Крга каже: „Поред генерала НАТО-а, тамо су се налазили и представници неких других земаља. Сећам се једног генерала из Финске, који се према нама поставио веома коректно. И други су имали професионално одговоран и коректан однос према нама, као колегама са којима је требало усагласити Војнотехнички споразум.“

„Не може се рећи да је однос друге стране у преговорима био превише срдачан, али се не може рећи ни да је био груб или бруталан. Ми смо наступили у преговорима стратегијом која би се могла назвати компромисном, а они су наступили стратегијом са позиције силе, уз коришћење преговарачких трикова. Рецимо, претили су ескалацијом сукоба, у стилу, ако ово не потпишете, не знамо шта ће вам се десити“, присећа се Обрад Стевановић и наставља: „У преговорима је с наше стране седело неколико чланова делегације, а с друге стране стола званичници у преговорима и иза њих најмање педесет официра. Реч је, вероватно, о командантима јединица који су, после стварања услова и потписивања одговарајућих докумената, имали задатак да уведу јединице којима командују на простор Косова и Метохије. Изгледало је то, да се мало нашалим, као минипозориште“, описује Стевановић.

АМЕРИЧКИ „КОРЕНИ“

На питање да ли је требало прихватити документ који су председнику Милошевићу понудили Ахтисари и Черномирдин, односно Војнотехнички споразум, генерал Ојданић одговара: „Сви они који се јуначе и тврде да је то требало одбацити, а не постављају питање шта би нам се десило након тога, нису у праву. Да ли је ико могао помислити да смо у стању да победимо највећу светску силу, као што је НАТО под окриљем САД. Захваљујући снагама одбране СРЈ, успели смо да се изборимо за Резолуцију СБ 1244. Мене и све часне бранитеље отаџбине болело је то што су неки наши људи повлачење ВЈ и снага МУП-а прогласили капитулацијом. Све је то учињено према Резолуцији 1244 СБ УН, на коју се данас једино позивамо ради очувања Косова и Метохије као саставног дела Србије.“

Како су текли преговори и како је одржавана веза између Београда и преговарачког тима испричао је генерал Ојданић.

Прочитајте још - Вулин: Кумановски споразум је прекинуо рат али није донео мир

„Основни проблем био је у томе што су понуђени нацрти Војнотехничког споразума (ВТС) садржавали одредбе које су политичке природе и немају везе са документом који се захтева тачком 10 понуде коју су дали Ахтисари и Черномирдин. Већина њих је у надлежности СБ УН. Једноставно, хтело се да на мала врата у ВТС уђу неке ствари од којих бисмо имали велике последице да их на време нисмо уочили, и грчевитом борбом одбацили. Све време тим је био на вези са председником Милошевићем (кад год је била потреба) и са мном. Посредством амбасадора Вујовића везу је одржавао председник, а инструкције је давао министар за спољне послове Живадин Јовановић. Председник ништа није хтео да препусти случају. Тим је, сходно добијеним инструкцијама, већ на старту имао 18 примедби.

„Када сам, после октобарских промена, разговарао са једним од истакнутих активиста тих промена и кад је почео да ми прича бајке, убеђен да је у праву, како ће се брзо решити сва спорна питања везана за КиМ, припитао сам га да ли он зна шта пише у америчком плану ’Корени’? Одговорио је ‒ не! Потом сам му парафразирао садржај тог документа: стварање републике Косово, одвајање Црне Горе и тиме Србији спречавање изласка на море, као и одвајање Војводине, чиме ће се Србија лишити главне житнице и учинити малом и безначајном земљом“, наводи Ојданић.

УСПЕСИ НАШЕ СТРАНЕ

Оно што је на почетку Џексон описао као договорено и идеално, већ првог дана је пало у воду, али друга верзија, невероватно, за нас је о три кључна питања била прихватљивија. У наслову су дефинисане уговорне стране. С једне стране су Влада Савезне Републике Југославије и Влада Републике Србије. Дакле, два субјекта на једној страни, а на другој страни Међународне безбедносне снаге под окриљем УН, а не НАТО снаге, указује генерал Обрад Стевановић.

Успели смо да међународне снаге прве уђу на Космет, да их наше снаге сачекају на одређеним позицијама, да им укажу на критичне тачке безбедности и да се, војнички речено, изврши својеврсна примопредаја дужности. У неким медијима се спекулисало да смо ми напустили Космет, а онда су они дошли када им је пало на памет. По сваку цену настојали смо да избегнемо безбедносни вакуум, јер би терористичке снаге могле да почине нове злочине над Србима. Они су имали два разлога да се улазак спроведи што пре. Прво, да ми одемо што даље, јер су сматрали да смо ми зли момци, а Албанци ‒ добри момци. Друго, Албанци су вршили на њих притисак да ми што пре одемо, да би они преузели власт.

Војнотехничким споразумом међународне безбедносне снаге прихватиле су сву одговорност за безбедносно окружење на Косову и Метохији, гарантујући свим грађанима безбедан живот, подвлачи Стевановић.

„У првобитном плану копнена зона безбедности била је предвиђена у ширини од 25 км, а ваздушна ‒ 50 километара. Током преговора успели смо да Копнена зона безбедности буде пет, а ваздушна ‒ 25 километара. Војнотехнички споразум био је документ техничко-спроводбеног карактера. Радили смо напорно. Остајали смо и целу ноћ припремајући се за предстојеће разговоре, па смо одлазили у аутомобиле да се мало одморимо. Чекање је најдуже трајало. Око једне речи водила се расправа и до два сата. Један амерички генерал је стално звао Небојшу Вујовића, помоћника министра иностраних послова СРЈ. Понекад су њихови разговори реметили ток преговора. Реаговао је генерал Светозар Марјановић, који је одбрусио том генералу откуд му право да, мимо дозволе шефа тима, разговара са чланом наше делегације, а да није тражио дозволу. Генерал није изустио ни реч. Растом сићушан, после је био мањи од маковог зрна“, сећа се генерал Драгањац.

НАЈВАЖНИЈИ БИО ПРЕСТАНАК БОМБАРДОВАЊА

Наше државно руководство захтевало је да почетком преговора стане бомбардовање, како би се преговарало у миру, а НАТО је бомбардовао Србију да би то био притисак за брже прихватање споразума. Нашли смо се на пола пута. У споразуму се каже – када се закључе преговори и донесе резолуција Савета безбедности УН и отпочне прво повлачење, обуставиће се даље бомбардовање…

На питање да ли је било притисака на наш преговарачки тим, генерал Крга одговара: „Није било класичних притисака на нашу делегацију. Али било је ’убеђивања’ о разним питањима, што је и нормално у оваквој врсти преговора.“

Како оцењује Војнотехнички споразум из садашње перспективе, генерал Крга је дочарао следећим речима: „И тада и сада је јасно да би било боље да није морало да дође до тог Војнотехничког споразума. Сви смо се ми налазили у противречном положају. С једне стране, свако нормалан је желео да се тај непотребни и бесмислени рат заврши што пре и да престане страдање људи и разарање земље. С друге стране, били смо веома забринути што је државно руководство прихватило да се наша војска и полиција повуку са Косова и Метохије, јер смо знали које то последице може да има. Нажалост, та наша забринутост се показала као оправдана. Видимо да има доста критичара тог споразума, при чему се најчешће запостављају услови у којима се земља тада налазила, а готово нико не помиње алтернативу – шта је друго тада могло да се уради. Има оних који сматрају да је требало издржати још неко време, јер би НАТО, наводно, одустао од борбених дејстава. За овакву тврдњу, међутим, није било никакве гаранције. Сетимо се само Авганистана, Ирака, Сирије…“

И генерал Стевановић има сличан поглед на Војнотехнички споразум: „Најважнији резултат преговара је да је престало бомбардовање. Заустављена су људска страдања и материјална разарања. Алтернатива за преговоре и Кумановски споразум био је наставак рата са непроцењиво тешким последицама. Замислите само да су срушили београдске мостове! Обавештајне службе су преносиле могућности да се НАТО може определити и за бомбардовање ТЕ у Обреновцу, па чак и нуклеарних постројења у Винчи.“


Многи и данас спомињу да је требало вратити наше војно-полицијске снаге на Косово и Метохију. Тај број наоружаних људи, зависно од схватања, креће се од 999 до 1.999 припадника војске и полиције.
„Тај број је одређен документом Ахтисари‒Чертномирдин. У њему се наводи да ће се вратити на стотине, а не на хиљаде припадника војске и полиције. То значи да је било могуће упутити до 2.000 припадника, дакле ‒ 1.999. Али то није једини терминолошки податак који тумачимо на нашу штету. На пример, није агресија трајала 78 него 79 дана.

„Међународне безбедносне снаге нису обезбедиле целокупном становништву на Косову и Метохији право на безбедан живот. Нису заштитили границу према Албанији, нису разоружали и демилитаризовали ОВК, нису спречили преливање тероризма са КиМ у Македонију и у централни део Србије. Минулих година погрешно се тумачио, па и маргинализовао споразум. Он је, међутим, још увек правни основ за очување КиМ и опстанак Срба на Космету. Образложење је да међународно право не постоји и да оно великима није потребно. Оно треба само малим земљама, као што смо ми. Једино можемо да се прихватимо међународног права. Има још један важан папир, а то је Завршни документ из Хелсинкија према коме се границе у Европи не могу мењати. Не заборавимо да се СРЈ гарантује суверенитет и територијални интегритет на Косову и Метохији. А Србија је правни следбеник СРЈ. Има оних који причају да Резолуција бр. 1244 не важи. На тај начин они делују против интереса Србије, прихватају сву одговорност за последице НАТО агресије на себе и више помажу противнику него Србији. Ако је све тако, ако је све на њиховој страни, што се боримо?! Ако је Косово и Метохија њихово, зашто траже да га признамо“, рекао је Стевановић.

Занимљиво је да су процене нашег тима биле да ће преговори потрајати још неколико дана. Тог 9. јуна из Куманова је негде око 22.30 часова јављено да је друга страна прихватила последње наше захтеве. У коначном тексту Војнотехничког споразума много тога је промењено у корист СРЈ, односно Србије.

Уместо ранијих пет пута (у понуђеном документу у Рамбујеу НАТО се спомиње чак 60 пута) само у првом ставу нацрта споразума, у коначном документу НАТО се спомиње само једном и то у контексту када ће зауставити бомбардовање Србије (СРЈ).

Војнотехнички споразум је био основа за доношење Резолуције 1244, која је усвојена већ следећег дана. И како говоре чланови преговарачког тима, при повратку из Куманова у Београд, видели су да је свима лакнуло. Видели су многа озарена лица.

ВТС НИЈЕ ДОКУМЕНТ О ОКУПАЦИЈИ

Када је потписан Кумановски споразум било је медија који су сматрали да је тиме прихваћена окупација. Међутим, Вoјнотехнички споразум није акт којим се признаје капитулација и окупација, због тога што:

* Није формално закључен са НАТО-ом као агресором већ са међународним безбедносним снагама под окриљем УН (КФОР);

* Није потписан после војне окупације или победе нити под ултиматумом НАТО-а већ после преговорима постигнутог споразума с међународним безбедносним снагама под окриљем УН;

* Њиме ни територија, ни људство ни опрема нису формално предати непријатељској држави, војсци или паравојној организацији;

* Њиме на Косову и Метохији формално није успостављена власт непријатељске војске већ власт организација под окриљем УН;

* Што су одлуку о приступању преговорима донели надлежни државни органи (Савезна влада и Народна скупштина РС), прихватајући документ „Ахтисари–Черномирдин“ и касније прихватајући Војнотехнички споразум и Резолуцију УН број 1244, као мировне документе којима је окончана НАТО агресија на СРЈ;

* Снаге КФОР-а Влада РС никад није сматрала окупационим већ пријатељским и сарадничким међународним безбедносним снагама на територији РС.


(Печат)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (15)

dobrovoljac

16.06.2019. 20:31

nije istina mi smo sa kosova izasli kao pobednici politicari su poklekli a srbski narod na kosovu izgubio.To je jedina istina za one koji su bili dole.

Анти Антифа

16.06.2019. 21:48

Војска и полиција су победници рата. НАТО није остварио нити један циљ током агресије а били су 1000 пута надмоћнији

DZo

16.06.2019. 22:52

@Анти Антифа - Ono kada te Majk Tajson bije, a ti vices: Oces jos, a? Tako i ti lupetas

Nebojša Mijailović

16.06.2019. 22:57

Kada ceo svet bombarduje jednu malu zemlju!!! I odluče da neudju kopnom, kako se to zove. Poraz ili pobeda!!!

Саша

16.06.2019. 23:02

79 дана је трајало бомбардовање, а не агресија.Агресија траје и данас, само другим средствима.Трајаће док се не промијене околности у свијету или док Срби не пристану да се одрекну своје вјере, бића, крсне славе...

Dani Kovac

16.06.2019. 23:06

Po podpisima, ima se utisak da: i ostatak SFRJ a i sama nedrzava Srbije potpisali su napustanje Kosova kao administracija i policijsko-vojno: i pod nadzoromn UN-a: lokalno stanovnistvo, pod nadzorom UN-a i zastitom KFOR-a, izgradili administrativni apparat civilne vlasti i naoruzane policijske i odbrambene strukture.

Pero

17.06.2019. 02:09

Nismo kapiturirali nitu smo pobedili samo smo povukli vojsku i policiju u centralnu Srbiju da malo odmori posto je ratovao prvo u Hrvatsku pa u Bosnu i na kraj na kosovo

Patak Dača

17.06.2019. 02:59

O ljudi mojiii... stanite malo sa komentarima.. prvo stavite prst na čelo,pa onda pišite šta mislite,ali od početka..Prvo,armada sačinjena od 19 zemalja je napala jednu malu zemlju(SRJ)bez odluke UN ničim izazvani(nikakav dokaz),znači čista nameštaljka. Ako ima načina da se dokaže ova teza, mogli bi smo da tužimo NATO za načinjenu štetu, pa šta bude...

Bez prenemaganja

17.06.2019. 15:13

@Patak Dača - Pametnjakoviću, izgubili bismo na sudu i platiti njihove ogromne sudske troškove. Moraćemo se pomiriti s tim da smo malecki i nevažni i da nam veliki kroje kapu, pa se sa njima lepo ophoditi. Ako smo pametni. A ako nismo, dobićemo ono što sve budale dobiju. Dobru šamarčinu, kao i pre 20 godina!

Ranko Milic

17.06.2019. 06:37

Kumanovski sporazum je predaja-kapitulacija. Zasto bezati od istine?Jer, u ratu postoje samo dva rezultata, kao u kosarci. Ili si pobedio ilisi izgubio. Neresenog rezultata nema. Mi priznajemo da nismo pobedili.Dakle, izgubili smo. A ako smo izgubili manje je vazo da li st to zovepredate li kapitulacija.

GALEB BIJELI- ANTE BAN

17.06.2019. 08:54

Ovo je- vojnički gledano- velika pobjeda vojske SR Jugoslavije! Vojska SRJ je dobrovoljno otišla s Kosova!

Alex vrnjački

17.06.2019. 10:27

Skupilo se i kuso i repato protiv Srbije. Svaka čast ovom narodu i onoj vojsci protiv kakvog zla smo se borili. Mi smo političkim sporazumom prihvatili da odemo sa KiM, naoružani. Ako već postoji to pravo kao nauka, molim pravnike da razjasne situaciju...počev od legalnosti bombardovanja pa na dalje.

Veteran

17.06.2019. 15:09

Pobegli smo. Pred velikom silom. Ali smo pobegli i to je cela istina. Da smo ostali još nedelju dana, sve bi nas poubijali, a mi njih ne bismo ni videli. Lako je tuđim gloginje mlatiti. Svako ko misli da je trebalo ovo ili ono - izvole, široko vam Kosovo polje!