ОДНОС власти у Подгорици према српском народу, Српској цркви, православљу, па и демократском поретку и начелима, ништа није бољи него однос привремених органа у Приштини. Власти у Приштини су недавно, у Новом Брду, средњовековном српском граду сребрном и златном, како га је описао Константин Философ, у катедралном храму Светог Николе извршили експеримент in vivo, очигледну наставу не само за своје подгоричке ђаке. Свима су нам јасно показали шта ће бити са Морачом, Савином, Ждребаоником и другим храмовима уколико попустимо у одбрани светиња. Ову истоветност намера народ јасно осећа. Зато се, после молебана, широм Црне Горе, у литијама масовно пева о Косову, Светом цару Лазару и косовским јунацима.

Прочитајте још: “Подгорица да пошаље представнике у Патријаршију као у Ватикан”: Ректор Цетињске богословије предлаже решење спора

На најновије догађаје у Црној Гори - насилно усвајање закона о верским слободама и народни бунт хиљада грађана ове државе, овако гледа митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Он у разговору, за "Новости", наглашава и да смо сведоци дуго невиђене вере народа у светост циљева за које се бори, и истиче:

- Све то ме истински надахњује и испуњава силним поносом.

* Државни врх Србије и Патријаршија на мети су критика да под плаштом заштите Срба распирују национализам у Црној Гори, као и на КиМ. Истовремено, многи истичу и да црква и држава не чине готово ништа за угрожени српски народ. Како гледате на ову контрадикторност?

- Нажалост, то искуство ми је и лично добро познато: што год да учините, одређеним групама у чије циљеве и пројекте се не уклапате, унапред сте криви. Њима није важна истина, већ само циљ и интерес. Тачно је да има веома гласних критика на рачун државних власти и Српске цркве да не чине, или не чине довољно, за Србе на КиМ, а сада и у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу, одмах се јавни простор уступа онима који тврде да Србија отима нечије територије, ремети идеални живот у узорним демократским државама, да је безмало узрок свег зла. Јасно је да све то, по потреби и у утврђеном распореду, долази из једног центра који емитује представу која је ефектна само неупућенима и злонамернима. Не треба се обазирати ни на једне ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести. Време ће показати ко је вера, а ко невера.

Прочитајте још: Молитвено и мирно против насиља над СПЦ: Подршка Новосађана верном народу Црне Горе у очувању светиња (ФОТО)

* Како видите будућност односа наше цркве са Васељенском патријаршијом после мешања у устројство православне цркве у Украјини?

- Став СПЦ је саборски формулисан и изражава јасну поруку да непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике цркве, а камоли за нормалну аутокефалну православну цркву. Заиста жалимо и тугујемо због разбијања јединства свете православне саборне цркве. Нужно је васпоставити пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних цркава Божјих. Ништа није нужније ни драгоценије од љубави, мира и једномислија међу нама, браћом у Христу Богу. Уверен сам да ће се наћи начин да се ово болно питање реши у духу светих канона.

* Монашки живот започели сте у Дечанима. Верујете ли у скоро распетљавање косовског чвора?

- Став Цркве према Косову више пута је изрекао наш Сабор. Најбоље га је интерпретирао наш патријарх кроз антологијску реченицу: оно што дамо или поклонимо неповратно одлази, али и да имамо право и могућности да повратимо оно што нам неко отме. Моје мишљење је да, уз помоћ Божју, треба подржати настојања државе да се обнови дијалог Срба и Шиптара, да се васпостави какав-такав суживот који је вековима текао на том подручју. Верујем да је сада јасно и светским силама и Албанцима: Косова и Метохије се никада нећемо одрећи. Свима би нам било лакше када би о КиМ преговарали они који тамо и живе, Срби и Шиптари. Наше је да увек настојимо да пронађемо мирно и трајно решење.

Фото В.Данилов

* Како видите ову борбу?

- Косово данас има ултимативно значење, то је магнет који нас везује и наш национални наратив. Владика Николај је рекао да су наши непријатељи наши сурови пријатељи. Они можда с нама никада неће водити поштен дијалог, али то не значи да ми не треба са њима да будемо искрени и да не инсистирамо на разговору и тражењу обострано прихватљивог решења. У томе морамо бити апсолутно сложни. То су теме у којима власт и опозиција морају да сарађују. Не смемо дозволити поделу на патриоте и издајнике. Није природно да се делимо око онога што нас обједињује и чини нас оним што јесмо. Још мање је морално злоупотребљавати најбитније питање за остварење уских интереса. Нарочито је важно да ми, као људи Цркве, избегнемо сваку врсту политикантског односа према Косову. Епископи и свештеници не треба да се опредељују између партија. За нас је политика само амбијент Сциле и Харибде кроз који пролазимо сведочећи истину Јеванђеља.

* Какви су односи са Римокатоличком црквом у Хрватској? Колико је јака свест православаца и римокатолика да верују у истог Бога и Јеванђеље?

- Не постоји никаква препрека коју реч и љубав Божја не могу надвладати. Али, сви морамо бити способни да прихватимо Бога и љубав Божју. Свему, међутим, претходи свест о сопственом идентитету. Уколико нисмо укорењени у томе да смо православни Срби, него то кријемо, онда не постоји могућност да нас суграђанин, сусед или колега прихвати као себи равноправно људско биће. Шаљући ме у Загреб Црква ми је дала и посебну одговорност да колико год је то могуће чиним да буде што мање искушења и проблема који угрожавају узајамно поштовање и сарадњу са Католичком црквом. Тај задатак извршавам без остатка. Не могу да кажем да је лако, али и мали успех доноси велику радост.

* Да ли се и Римокатоличка црква рве са сличним питањима?

- Католичка црква у Хрватској принуђена је да решава сличне проблеме које и ми имамо у Србији и Српској. Недавно сам се срео са надбискупом Бозанићем, од кога сам добио добре и примењиве савете, на којима сам му захвалан. Ако погледамо "превредновање" базичних моралних начела у европској култури и начину живота, ригидни секуларизам, дискриминацију хришћана, њихово затирање и нестајање, јасно је колико имамо заједничких проблема. Здравом разуму се не поставља питање да ли треба сарађивати. Истина, има и оних који не мисле тако. Али, свако ко има искуство живота у верски мешовитој средини дели сличан став. Знају то и моји пријатељи надбискуп Хочевар, реис Сеад, као и рабин Исак Асиел.

ГЛАСАО САМ НА ИЗБОРИМА

* Хрватска је недавно добила новог председника. Јесте ли ви гласали?

- Гласао сам на изборима за председника Хрватске. Противник сам бирачке апстиненције, белих листића и других шарених лажа, јер у томе видим само пружање прилике да странци изаберу власт. Стигао сам пред крај времена за гласање, прибојавајући се атмосфере гужве и нервозе, али нисам био у праву. Пар десетина људи, озбиљно и у тишини чекало је у реду пред гласачким кутијама. Неколицина ме је и срдачно поздравила са: "Добра вечер метрополите", али и "Добро ти вече митрополите".

БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

* ДА ли се у случају разрешења владике Максима Православни богословски факултет заиста нашао у вакууму црквених и универзитетских прописа?

- Део медија је дуже време систематски стварао такву слику. Наменски је произведен у суштини непостојећи проблем. Законска и регулативна акта ПБФ су од самог његовог повратка на Универзитет усклађена са универзитетским актима, што је више пута и потврђено. Одређене посебности које постоје у нашем Статуту, заснивају се на другачијем статусу највише просветне институције СПЦ. Уставни суд је још 2014. потврдио правну заснованост и легитимност оваквог начина функционисања ПБФ. Зашто се данас ова вода поново узбуркава, ко то чини, а ко му у томе помаже - сасвим је друго питање.

ДОСТОЈНО ОБЕЛЕЖЕН ЈУБИЛЕЈ

* Било је критика, чак и међу владикама, на начин на који је СПЦ обележила 800 година аутокефалности. Какав је ваш коментар?

- Будући да сам председник извршног одбора за прославу јубилеја, незахвално је да о томе говорим. Али, да се не правим лажно скроман, веома сам задовољан духовним, литургијским, научним и културним манифестацијама. Изложба у Музеју СПЦ и Свечана академија у Сава центру, надилазе сличне уобичајене догађаје. Истина је и да је неколицина архијереја јавно, post festum, изразила незадовољство што прослава није имала свеправославни карактер. То је била жеља патријарха и свих нас, али овакву одлуку је, из оправданих и незаобилазних разлога, донео Сабор. Они који су у октобру изразили незадовољство одлуком Сабора, са њом су били сагласни на заседању у мају.