Ауторка филма о Диани Будисављевић: Да смо разрешили истину можда се данас не би чуло За дом спремни

Радмила Радосављевић

27. 10. 2019. у 18:02

Ауторка филма о Диани Будисављевић: Да смо разрешили истину можда се данас не би чуло За дом спремни

Фото Танјуг / Дана Будисављевић

Дана Будисављевић, ауторка филма "Дневник Диане Будисављевић": Још се у Хрватској не зна ко је победио у Другом светском рату. Снимила сам филм о победи људскости. Плакали смо док смо радили

ФИЛМОМ о Диани Будисављевић, жени аустријског порекла, која је у доба НДХ из усташких логора успела да спасе од смрти и збрине више од десет хиљада српске деце, што се убраја у најобимнију хуманитарну акцију током Другог светског рата, имала сам жељу да почнемо реалистичније сагледавати историју, да се престане с лажима и манипулацијама о ономе што се догодило. Из историјске истине треба учити како нам се фашизми данас не би поновили.

Говори овако, у интервју за "Новости", Дана Будисављевић, редитељка из Хрватске, указујући да прича о Диани, као одбрани и победи људскости, говори да морамо почети да се бавимо нашим временом и добротом, јер је то једино што можемо. Редитељка, која је у Београд стигла са најзначајнијим остварењем из овогодишње филмске продукције у региону, дубоко потресном и тешком играно-документарном драмом "Дневник Диане Будисављевић", овенчаним са четири Златне арене у Пули, каже да филм веома добро говори да је НДХ била фашистичка држава, један систем и режим утемељен на расним законима:


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Новинарска пројекција филма "Дневник Диане Будисављевић": Много емоција, суза и аплауза

- Ту нема спора, и мислим да у том смислу ништа храбро нисам урадила. Али, оно најстрашније и најгоре што се види у филму јесу последица тог режима, шта се догађа када неко себе прогласи вреднијим човеком од свог суграђанина неке друге вере и националности - деца скапавају у логорима, стотине хиљада невиних људи страда. У делу хрватске јавности, нажалост, из године у годину, та историја Другог светског рата покушава се "прекројити"...

* На који начин?

- Приказује се као да НДХ није био злочиначки пројекат, да су усташе биле исто што и партизани, што их амнестира за злочине које су починили, а те манипулације на читаво друштво у Хрватској стављају једну лошу и опасну етикету. Овај филм јасно приказује да НДХ јесте био фашистичка земља, али да нису сви Хрвати били фашисти, да су постојала два велика антифашистичка отпора, партизански и грађански, чије је деловање у таквим условима било још теже и ризичније. Мени је ужасно жао због злочина које је починио усташки режим.

Прича о Аустријанки из богате породице која је спасавала српску децу из НДХ / Фото Принтскрин

* Страшну причу о злочинима над српском децом и њиховим родитељима, и о човечности у нечовечним временима, испричали сте без идеологије и политике?

- То је оно што људе можда и највише изненађује, јер крећу с неким готовим претпоставкама какав би овај филм требало да буде. Али, оно што је мени код Диане фасцинантно, и тако сам покушавала и да правим ову причу, јесте то што се њен дневник не дотиче политике и идеологије. Он није њен лични запис, него је попис радњи, она га је звала "Извештај о раду акције Д. Б.". У том крајње сведеном запису она само наводи шта је тог дана урадила са својим сарадницима.

* Имала је комплетну картотеку...

- Да, са евиденцијом и именима све деце која су спасена, њихових родитеља који су били расути по логорима, како би једног дана опет могла да их споји, као и имена деце која су преминула. Та њена хуманост, дисциплина, концентрација, снага, храброст и скромност, потпуно су задивљујуће и величанствене.

* Диана је Аустријанка из богате породице...

- Да, ништа јој није недостајало, а само шест месеци после успостављања НДХ кренула је у акцију, и данас се може изучавати као пример прве грађанске активисткиње на овом простору.

* Срце овог филма су потресни искази преживеле деце - сведока, данас већ старих људи на измаку живота.

- Прича о Диани говори о систематском допремању српског сеоског становништва с подручја Кордуна и Козаре у логоре, и то је у овом филму врло опипљиво, конкретно и потресно, и кроз исказе и сећања четворо људи који су тада били деца - Живка, Наде, Зорке и Милорада. Прво је то био логор Лоборград, у којем су с децом биле заточене Српкиње и Јеврејке, а затим логор Градишка, где су усташе раздвајале мајке и децу. Мајке су прослеђивали у немачке радне логоре, а деца су остављана да у најстрашнијим мукама умиру од глади, хладноће, болести.

* Шта вам је био највећи проблем у припреми филма?

- Оно што је захтевало већи ангажман од тражења преживеле деце коју је Диана спасла било је проналажење историјских докумената и архиве, јер је њен дневник ипак приватни запис, и не мора бити да је ту све потпуно тачно. И да нисам пронашла сва документа која се историјски могу доказати, не бих то себи никада опростила, јер би јој се тиме опет нанела неправда.

* Ту је и један ексклузивни филмски запис из Градишке, најозлоглашенијег логора за децу. Како сте дошли до њега?

- Оно што је у нашем истраживању можда било најфасцинантније управо је проналажење тог филма, јер га је Диана поменула у свом дневнику. Записала је да је била у посети логору у Градишки, и да је тамо била једна филмска екипа која је снимала неки пропагандни филм. То нам је био знак да се он може наћи, и нашли смо га у Југословенској кинотеци, где се чувају сви материјали из доба НДХ. У тим снимцима, на две секунде, препознала сам Диану, а како се деценијама њом нико није бавио, нико је није ни повезао са тим филмом.

* То је само потврдило њене записе...

- Све што је она описала у свом дневнику догађало се тог дана у логору, што је заиста сензационално откриће. Мени је то омогућило да цео филм градим тако да се на крају види тај документ, што је веома важно. Реконструисати толику патњу и страдање кроз играну форму не може имати ни приближну снагу какву може да донесе документарни снимак. Морам рећи да смо ми много плакали док смо радили "Дневник Диане Будисављевић", а сада људи плачу док га гледају, и те сузе су, по мени, враћање поштовања тим страдалим људима и деци.

* Како ће Хрватска и Србија даље у будућност ако смо сведоци ревитализације усташтва и стравичног поздрава "За дом спремни", нарочито код млађих генерација?

- Људи који стварају те садржаје изузетно су манипулативни у томе. Зато је потребна историјска истина, а она је требало да дође много раније - да је у послератној Југославији на време разрешено питање НДХ и усташких злочина, можда се данас у Хрватској више не био чуо поздрав "За дом спремни", који је симбол највећих злочина. Некаква државна политика, државни врх, нажалост, константно толерише ту ревитализацију усташтва, чак бих рекла да кокетира са усташтвом, и ја не разумем зашто је то тако.

* Зашто, имате ли објашњење?

- Изгледа као да та врста дискурса и толеранције доноси неке гласове на политичким изборима, али је несхватљиво због чега, јер је све то апсолутно небулозно. Историјски је толико јасно доказано шта се догодило у доба НДХ да ниједна власт у Хрватској никако не би смела допустити да се тај фашистички пројекат релативизује на било који начин, јер људи, нарочито млађе генерације, постају збуњени.

* Куда нас то води?

- У Хрватској се више не може рећи ко је тачно победио у Другом светском рату, партизани или усташе, логор Јасеновац је и даље табу тема, нема заједничке комеморације представника хрватске власти и народа који су ту страдали, и та ситуација није добра, иако у већинској Хрватској постоји тихи презир и незадовољство тим фалсификовањем историје.

* Видите ли излаз из тог тунела?

- НДХ је био пројекат за национално чисту државу, а трошак тога је требало да буде да се побије пола становништа, што је ван нормалне памети, и наравно да је морао бити осуђен на пропаст. Поздрав "За дом спремни" у овом нашем времену још више је ван нормалне памети, и надам се да је напокон дошао час да људи јавно покажу да им је свега тога доста.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Стиже филм о Диани Будисављевић

ПОРУКА

* ШТА је за вас суштинска мисија овог филма?

- Ми гледамо ТВ, читамо штампу, коментаре на друштвеним мрежама и згражавамо се, а нико ништа конкретно не уради поводом тога. Диана је показала да се и у најстрашнијим временима могу чинити најбоља дела, и да то морамо чинити ми сами. То је и њена порука нама данас.


ПОЛИТИЧКА НЕПОДОБНОСТ

* ДА ли је филм о Диани Будисављевић посвета и грађанској класи која у разноразним режимима некако увек постаје политички "неподобна"?

- Тај појам да ниси "подобан" прати нас кроз све системе - нема везе што си све урадио честито и како треба и што си најбољи, али се не уклапаш у тренутну политику. Диана је урадила величанствену ствар, али као Аустријанка, па буржујка, како су говорили, никако није могла ићи у оно што је 1945. било важно, ни бити херој. Без неке велике завере и озбиљног плана, Диана је једноставно "склоњена" и доживела је велику неправду после рата. Њена картотека заплењена је 1945. и онемогућен јој је рад на спајању преживелих мајки и деце, много је деце изгубило идентитет, и деценијама нису знали ко их је спасао из усташких логора. Диана је преминула 1978. у Загребу, а овај филм је снимљен захваљујући томе што нам је њена унука Силвија Сабо дала њен дневник.



Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

kosmajac

27.10.2019. 18:56

Nazalost i danas preko 90 % Hrvata podrzava NDH ...to je tragika tog naroda koji zivi na lazima .Ceh ce platiti kad tad.