Судбину деце родитељи би да одреде за живота

ШТА се дешава са малишанима који изгубе родитеље у саобраћајним несрећама или их прерано напусте због тешке болести? Ко брине о њима када остану сами на свету?

Ово су само нека од питања на која одговоре желе да пронађу подносиоци иницијативе “Наше дете - наша одлука”, која је недавно стигла у Одбор за права детета Скупштине Србије, а којом се тражи измена Породичног закона како би родитељи за живота добили право да одреде потенцијалне старатеље својој деци у случају неке трагедије.

Када нема ближих сродника, малишани живот настављају у дому или, чешће, у хранитељској породици. Дешава се у пракси да некада и изразе жељу, међутим, то уопште не обавезује Центар за социјални рад. За дете је, сви су сагласни, најбоље да одраста у породици, али кад се родитељима нешто догоди одлуку о томе ко ће бринути о њима, по садашњим прописима, доноси Центар за социјални рад. Та одлука није увек оно што би родитељи можда желели. Некада ни најближи сродници нису најпожељнији.

ОДЛУКУ о стављању под старатељство доноси искључиво орган старатељства и онда када су маме и тате психички способни да самостално, унапред, одлуче о будућности свог детета. Прописи налажу да чим дете остане без родитеља, центар преузима бригу о малолетнику.

- У случајевима када малолетна деца на трагичан или сличан начин остану без родитеља, у великом броју случајева бригу о деци преузима неко од сродника, који желе и који су подобни да обављају ту улогу, јер је у најбољем интересу детета да одраста у породичном окружењу - кажу у Градском центру за социјални рад.

Зоран Полић, директор Центра за социјални рад у Прибоју, каже, за “Новости”, да иницијатива није лоша, али увек треба имати задршку и размислити какви су биолошки родитељи.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ И:Родитељи, ипак, имају мезимце

- За оне који родитељску дужност обављају у складу са прописима ово је веома добра идеја - каже Полић. - По садашњем закону родитељи могу да повере дете на одређено време и они то увек раде са неком блиском особом. Дешавало се у пракси да малишани остану без маме и тате и онда центар дете узима под старатељство и покушава да му пронађе старатеља. Увек се креће од најближих сродника, пријатеља, кумова, особа које су блиске и познате и могу позитивно у таквој ситуацију да утичу на дете.

За Јасмину Михњак, са портала “Бебац”, иницијатива је у суштини добра јер нико боље од родитеља не може да зна шта је добро за њих.

- У СЛУЧАЈУ преране смрти родитеља малишан постане број о коме брине центар за социјални рад - каже наша саговорница. - Најчешће они одреде крвне сроднике, али то не мора да значи да је и најбољи интерес детета. Некада је много боље да то буде блиска пријатељица. Ми родитељи морамо да имамо право и могућност да мислимо о деци и после наше смрти. Прописи нам омогућавају да им оставимо имовину, куће или станове, али не и ко ће им се наћи у случају да их прерано напустимо.

Јасмина Михњак сматра да овај предлог отвара и низ додатних питања. По њој, најпре би требало променити Породични закон, али и анализирати све могуће ситуације и припремити се за примену.

- Треба утврдити да ли ће центри и даље имати улогу да проверавају подобност у овом случају предлога родитеља, шта ће се догодити у случају када је мама разведена и дете са њом, да ли ће тата имати право да одлучује, или ће моћи без њега - каже Јасмина Михњак. - Мора се системски приступити решавању проблема. У неким развијенијим земљама је овај проблем решен и све се завршава формуларима, али то је у системски уређенијим државама.