ЈУБИЛЕЈ НОВОСТИ: Спортисти без премца у Европи

ЗЕМЉА спорта. Ове две речи некако су у последњих шест или седам деценија биле синоним за четири државе, са само једним главним градом. СФР Југославија, СР Југославија, Србија и Црна Гора, па сада и Србија, од раних шездесетих година прошлог века, па до данас биле су препознатљиве по успесима спортиста, талентованим појединцима, сјајним тимовима, репрезентацијама које су биле узор и много већим спортским нацијама.

А те шездесете године прошлог века некако су биле и шампионске и трофејне, неке чак оставиле и на прагу чуда. У овом подсећању на резултате наших фудбалера и ватерполиста осврнућемо се на оно што су 1960. године урадили фудбалери Југославије на Летњим олимпијским играма у Риму, па 1964. године ватерполисти Партизана у Купу шампиона, али у такмичењу истог имена и фудбалери Партизана.

Давне 1960. године, скоро баш на седми рођендан "Вечерњих новости", фудбалери Југославије су се окитили првим и од тада јединим олимпијским златом у овом спорту. На 18. играма Олимпијаде (како је званично и пуно име овог догађаја). Југославија је имала чак 120 представника у укупно 14 спортских дисциплина. Игре су трајале од 25. августа до 24. септембра 1960. године, Југославија је освојила две медаље. Рвач Бранислав Мартиновић се окитио сребром, а фудбалери су "гурали" до финала и у великом мечу 10. септембра 1960. савладали Данску са 3:1 (2:0) и тако кући возом понели до тада и од тада једино олимпијско фудбалско злато.

МНОГО тога је било посебног на путу репрезентације Југославије до финала. Екипа је на Олимпијске игре испраћена са нескривеном скепсом новинара, навијача и огромног дела јавности, јер је и током припрема било проблема са дисциплином у тиму.

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Трагедија Безбијевих беба

Међутим, догађаји на фудбалском турниру у Риму ишли су и те како наруку тиму који је предводила селекторска комисија у саставу Александар Тирнанић, Љубомир Ловрић и Драгомир Николић. На списку ове тројице које је предводио чувени Тирке било је 18 играча који су по неком стандардном "кључу" морали да буду представници скоро свих "народа и народности". До злата су поносно корачали голмани Милутин Шошкић (Партизан) и Благоје Видинић (Раднички Београд). У одбрани су били Звонко Бего (Хајдук Сплит), Владимир Дурковић (Црвена звезда), Фахрудин Јусуфи (Партизан), Жарко Николић (Војводина), Новак Рогановић (Војводина), Велимир Сомболац (Партизан), Анте Жанетић (Хајдук Сплит), на средини терена Александар Козлина (Хајдук Сплит), Душан Маравић (Црвена звезда), Жељко Матуш (Динамо Загреб), Жељко Перушић (Динамо Загреб), Силвестер Такач (Војводина), а у нападу Андрија Анковић (Хајдук Сплит), Милан Галић (Партизан), Томислав Кнез (Борац Бањалука), Боривоје Костић (Црвена звезда).

На путу до финала "плави" су у мечевима у групи прво декласирали Уједињену Арапску Републику са 6:1 (стрелци Рифаи - аутогол, Костић 3, Галић 1, Кнез 1), па Турску 4:0 (Костић 2, Галић 1, Кнез 1), а са Бугарском су ремизирали 3:3 (Галић сва три). Онда је одиграно чувено полуфинале са Италијом у којем 90 минута није било голова, да би Галић у продужетку прво донео вођство, а Тумбурус и изједначење за домаћина Олимпијаде.

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Сведочење о вишестраначју

КОЛИКО је то, из ове данашање перспективе, било чудно спортско време, нека послужи податак да о финалисти нису одлучивали пенали - већ жреб. И то какав жреб... Чиста, баш чиста срећа, јер су се тада победници у оваквим случајевима одлучивали извлачењем цедуљица. Главни протагониста тог жреба био је Британац сер Стенли Раус, председник УЕФА и члан ФИФА. Он је у свој бели шешир ставио два папира са именима Југославије и Италије. Затим је подигао шешир изнад главе и махао њиме, а онда је извукао цедуљицу на којој је писало - Југославија. То је значило да ће "плави" у финале, на мегдан Данцима, које су 10. септембра савладали са 3:1 головима Милана Галића већ у првом минуту, Жељка Матуша у 11. и Боре Костића у 70. Данци су успели да дођу само до почасног гола у 90. минуту, а подвиг је утолико већи што је Југославија већ од 37. минута играла без искљученог капитена Милана Галића којег је италијански арбитар због једне погрешно протумачене псовке послао на трибине.

ВОЗОМ су се "плави", под окриљем ноћи, вратили у Београд, и уместо свечаног дочека и славља десио се - скандал. Наиме, фудбалери нису заборавили да су их новинари у Рим, још у августу, испратили "као на парастос", па су их отворено бојкотовали на главној железничкој станици у Београду. Извештач са дочека фудбалера, дугогодишњи новинар "Вечерњих новости" Часлав Јаковљевић је са жаљењем констатовао да играчи практично беже од "седме силе".

- Нисмо заборавили како су нас новинари потцењивали пре одласка у Рим. Решили смо да им вратимо мило за драго. Освојили смо златну медаљу, али смо се сви договорили да ниједном нашем новинару не дамо изјаву о томе како смо дошли до медаље, до злата. И реч смо одржали, па наш тријумф у вечном граду Риму није имао онај публицитет који одговара олимпијским победницима - признао је капитен Милан Галић.

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Путопис НАТО злочина

Исти онај Галић који је, према сведочењу многих његових савременика, био најбољи југословенски фудбалер свих времена. Исти онај Галић који ће шест година касније, 11. маја 1966. године на бриселском стадиону "Хејсел", пуних 70 минута држати час фудбала славном Реал Мадриду у финалу Купа шампиона, да би сан о титули првака Европе убили за само шест минута Амансио и Серена...

МЕЂУТИМ, неки други партизановци су се много боље снашли две године раније, 15. марта 1964. на финалном турниру Купа шампиона у Загребу, али у базену. Били су то ватерполисти Партизана који су по много чему били спортски и интелектуални феномени свог и неких наредних времена. Наиме, на голу црно-белих је био тада већ инжењер Милан Гале Мушкатировић, који је касније постао и доктор наука. Истовремено, са њим је у екипи био тада већ доктор инжењер електротехнике Драгослав Шиљак. Новијим генерацијама данас звучи готово невероватно да је Шиљак већ исте 1964. радио на америчком универзитету Санта Клара на пројекту управљања васионским летилицама, а да ће годину дана касније Мушкатировић постати професор органске хемије на Технолошко-металуршком факлтету, а касније и његов декан. Њима ће се доцније у базену придружити доктор Крунослав Суботић, доктор физике, доцент и професор на нашем Електротехничком факултету и америчком "Мичиген Стејт" универзитету, а касније и директор Института "Винча".

"Тријумф Партизана", "Европска титула црно-белих" и "Без премца у Европи" били су наслови у "Вечерњим новостима" који су тог марта 1964. године описали овај успех ватерполиста који су свом клубу, са скоро 70 пехара, једном од најтрофејнијих на планети, подарили прву од укупно седам титула европског првака.

Прчочитајте још - ЈУБИЛЕЈ “НОВОСТИ”: Мир је стигао из "Дејтона"

ПАРТИЗАН је до прве титуле прегазио шампионе чак пет земаља. Редом су падали Канотијере (Италија) 6:2, Легија (Пољска) 6:0, Динамо Москва (СССР) 4:3, Дуизбург (СР Немачка) 7:2 и у одлучујућем мечу Динамо Дуизбург 4:2.

Занимљив је и поглед на извештај са финалне утакмице у Загребу у којем се на списку играча дословно помињу титуле двојице тадашњих првотимаца: инж. Милан Мушкатировић, Ђорђе Перишић, Борис Чуквас, Озрен Боначић (играо као позајмљен играч загребачке Младост, прим. а.), Драган Чоловић, Зоран Јанковић, Феличе Тедески, Мирко Сандић, Бранко Живковић, Ненад Манић, инж. др Драгослав Шиљак, Бранимир Глиџић.

За тадашњу спортску јавност и новинаре југословенских дневних листова ово је био врхунски спортски догађај, јер су се пре ватерполиста Партизана неком европском титулом пре тога окитили само стонотенисери Загреба.

(СУТРА: Пеле је био два пута гост "Новости")