ЈУБИЛЕЈ НОВОСТИ: Први смо стигли у Вијетнам

ДОК је велики "боинг 707" кружио изнад аеродрома Тан Сан Нут, чекајући на ред за слетање, посматрао сам Сајгон, главни град тадашњег Јужног Вијетнама, са помешаним осећањима. Био сам задовољан, јер сам први и једини извештач из Југославије, али и вишеструко забринут. Страховао сам помало да ли ћу добро обавити посао, а још више - како ћу бити примљен као први и једини новинар који долази из "комунистичког света", о чему се у то време водило рачуна.

Бриге Стевана Татића, који ће до краја каријере остати веран "Вечерњим новостима", нису биле без основа. У то време се у Јужном Вијетнаму водио један од најжешћих антикомунистичких ратова. "Новости" су биле једини југословенски дневни лист, чији је извештач боравио у Вијетнаму. Вашингтон је био ангажован до гуше и тог децембра 1966. у акцији је имао 460.000 војника свих родова оружја.

Један од колега који је дошао да поздрави Татића, чим су постављени његово име и презиме и назив државе из које долази, био је Роберт Манок, шеф сајгонског бироа америчке агенције УПИ. Упознали су се неку годину раније у Београду, када је у пратњи Никите Хрушчова, као дописник из Москве, допутовао у нашу земљу.

БУЧНО и радосно је поздравио колегу, потапшао по раменима и рекао да ће доћи по њега у хотел.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Будаком по карикатури

- Наравно из "Вечерњих новости" - говорио је Манок колеги из "Ворлд стрит журнала" са којим је био у друштву. - Није ни чудо да су "Новости" први лист који је успео да се пробије у Вијетнам. Ти не можеш ни замислити какав је то лист, јер си пун антикомунистичких предрасуда. Такав сам био и ја док нисам стигао у Београд. Нисам веровао својим очима кад сам видео како су "Новости" изван комунистичких клишеа. Горе изнад главе "Новости" наслов "Хрушчов у Београду", а доле, испод ње, и то крупним словима "Џејн Мансфилд у Дубровнику". Како знам руски, некако сам разумео оба текста. Били су то најкоректнији извештаји, написани по свим правилима светског новинарства, какве ни у једним комунистичким новинама Европе и света нисам видео. Он је пратио Хрушчова и буди сигуран да ће и сада коректно извештавати.

А онда, после петнаестак дана, Татићу се пружила прилика да блесне. У Сајгону се једне ноћи чула пуцњава, после које је завладала велика пометња и сви су нагађали шта се догодило. Међутим, у домаћим новинама следећег јутра није било ни речи о томе, али су сви листови осванули са много белог и празног простора - цензура је избацила све што је о том догађају требало да буде објављено.

ТАТИЋА је позвао Манок и обавестио га да је узбуну направио пијани градоначелник главног града Јужног Вијетнама. Предложио је Татићу да напише текст и пошаље га у Београд, па ако прође-прође. Татић је то урадио и када је телекс насловљен "Шенлучење сајгонског градоначелника" прошао, Манок је окренуо централу у САД и објаснио да њихов дописник у Београду одмах оде у редакцију "Новости" и пренесе тај извештај. Тако је и било. Са уводом "како јавља дописник београдских "Новости" из Сајгона Стеван Татић", извештај су пренели амерички и многи други листови света.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Таленти освајају новине

Татић је, у правом смислу те речи, ветеран не само "Новости", већ и спољнополитичког новинарства. Провео је 40 година у спољној рубрици, а упамћен је као извештач са многих кризних подручја у свету, укључујући и неколико ратова. Био је апсолутни шампион опасног извештавања, који је сабрао највише ратних извештачких трофеја. Из његове "ратничке каријере" издваја се извештавање из Никозије, док је турска војска освајала северни део Кипра. Његов фах били су и пучеви - попут доласка хунте на власт у Грчкој и свргавања Чаушескуа у Румунији. О ирачко-иранском рату извештавао је из Техерана, док је град засипан гранатама.

ИНАЧЕ, где год да се у свету узбуркало, по хитном поступку се седало у авион и одлазило на тренутно врелу тачку на планети. Новинари спољне рубрике су ускакали у ватру широм света, потврђујући да су "репортери без граница". У "Новости" је 1971. из Сарајева стигао Дејан Лукић, који је већ стекао искуство ратног репортера, а у нашем листу ће се прославити извештајима из многих делова света и више великих ратова, између осталих и оних најдраматичнијих на Блиском истоку. Одлазио је на прве линије фронта, познавао најзначајније вође, а то се видело и у његовим извештајима, јер је имао ексклузивне информације и пре светски познатих новинара.

Првих дана септембра 1961. у Београду је одржан оснивачки покрета самит несврстаних. Са галерије у Савезној скупштини Миодраг Илић, репортер "Новости", сатима је као и друге колеге пратио рад конференције. Око великог елипсоидног стола седели су шефови држава и влада, али за "Новости" је било недовољно атрактивно и официјелно да се само пренесе шта су они говорили. Редакција је тражила ексклузивност, сензацију, непосредан доживљај.

- Шта Ваша екселенција мисли... Како Ваше величанство оцењује - питао је Илић Насера, Нехруа, Макариоса, Хасана Другог, У Нуа... Никако, међутим, није могао да се пробије до његовог императорског величанства Хајла Селасија, владара Етиопије. Чувала га је мала војска, састављена од личне пратње, телохранитеља и групе учесника конференције.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Рађање вечерњег листа

ИЛИЋ је у својим сећањима забележио како је обигравајући наоколо, пуног блока ексклузивних изјава, за "Новости", упознао амбасадора Етиопије и замолио га за помоћ да добије интервју и од самог цара.

- Амбасадор ме је мрко саслушао и кратко ми обећао да ће моју молбу саопштити цару и да ћу бити обавештен о његовом одговору - написао је Илић. - Те вечери у редакцији ми извештачи са конференције, нас десетак, износили смо уреднику Милану Братићу, шта је ко "уловио" за сутрашњи број. Кад је дошао ред на мене, рекох да имам низ од девет интервјуа са шефовима делегација. Наста тишина, испуњена неверицом. У том часу зазвонио је телефон и неко је из Протокола Министарства спољних послова јавио да ми је за сутра у десет сати изјутра заказан интервју са Хајле Селасијем и да могу да поведем фото-репортера. Уз честитање, урлике радости колега и тапшање по леђима, добих целе две странице у сутрашњем броју. А као фото-репортер, који ће снимати цара, био је одређен најбољи мајстор "Борбе" Никола Бибић.

СЛЕДЕЋЕГ дана Илића је у протоколу један од церемонијал мајстора више од пола сата упозоравао на правила опхођења са царем:

- Кад уђете, останите близу врата и не приближавајте се на четири или пет метара. Нема са царем руковања, осим ако вам он не пружи руку. Обраћајте му се у трећем лицу, гледајући секретара како би цар могао да избегне одговор на питање...

Овој обуци није присуствовао фото-репортер Бибић и то ће имати комичне последице. Наиме, Бибић је хтео да сними и Селасијев портрет. Пришао је цару и кршећи протокол почео да му намешта одело, исправља императорску капу... Узео је фото-апарат:

- Царе, сад ће, тичица! Готово!... Хвала величанство и уздравље! - Бибић је пре него што се неко од присутних прибрао од шока нестао кроз врата.

- Опростите - рекао је Илић и шмугнуо за Бибићем. Пре него што је нестао ухватио је осмех императора, који је у то доба ретко ко имао прилику да види.

Десетак година касније, са царем Селасијем разговарао је још један репортер "Новости". Етиопски суверен примио је Миодрага Богдановића у свом кабинету у Гранд Паласу, у Адис Абеби. Интервју је објављен на двадесету годишњицу нашег листа, а у то време један од најзначајнијих владара света искористио је прилику да честита јубилеј:

- Ми смо уверени да су то биле године одане и успешне службе југословенском народу. У исто време, ми желимо вашем угледном листу још много година предане и самопрегорне службе својим читаоцима.

Сутра: У првом плану је био човек