У Хрватској Срби мењају веру да се запосле

ЗАГРЕБ

ОД СПЕЦИЈАЛНОГ ИЗВЕШТАЧА

У ЛИЧКОМ засеоку Пољану нема ни пута ни трговине, а повратник Миле Цвијановић машта о одласку, деда Раде Савић у Ћорама крај Двора маше пролазницима како би бар разменио коју реч, у Турићу у близини Книна, повратничком пару Билбија доносе воду да преживе топла лета, а Момчило Јовић након што се вратио у Риђане у Далматинској загори љубоморно чува стару воденицу која га подсећа на срећнију младост када је Срба овде било много више.

Прича је то до приче о несрећној судбини Срба у Хрватској, протераном народу, разрушеним селима, напуштеним кућама и покојем повратнику у местима без струје и воде. Уз много разговора о политици и нади "да ће сутра бити боље", бака Милица Дакић (80), из засеока крај Глине, каже да су кроз њено село у прошлости протутњале многе војске.

- Лепо је надати се, али нас овде више нама. Младост отишла, стари умиру и то је данас судбина Срба у Хрватској - сетно нам говори бака Милица.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ Како је НДХ протерала 104.000 Срба

Једноставне речи ове сељанке, горде осамдесетогодишњакиње, ударају више и јаче од црне статистике која каже да је данас Срба у Хрватској мање од 180.000, за разлику од времена пред деведесете прошлог века када их је по званичној статистици било 581.000, а можда и више. А без Срба нема ни Хрватске јер ко би могао да замисли "брисање" из историје једног Николе Тесле, Симе Матавуља, Григора Витеза, Пере Квргића, Радета Шербеџије, Арсена Дедића, Војина Бакића, Стојана Аралице, Душана Џамоње, Радета Кончара, да се не набраја даље.

Стеван Јаблан на православном гробљу у селу Риђани

ДАНАС су српска села најчешће пуста. Они који су остали или се вратили преживљавају тешко. Не кукају, ћуте и трпе. Мало ко се, међутим, нада да ће бити боље. Мучи их и садашњост и прошлост, а о будућности, поготово некој светлијој и не сањају.

- Криво, наопако, преидеализовано, једнострано и црно-бело приступање оном што се догодило деведесетих много нас оптерећује још и данас - каже историчар Твртко Јаковина, док све гласнији хрватски десничари глорификују злочиначку НДХ.

И поново су "кривци" Срби, иако их практично више и нема. А живети под притиском добро су осетили и деведесетих, чега и те како има и данас.

Није лако бити Србин у Хрватској,али није лако бити ни Хрват

Када се посете места у којима живе Срби где су пре били у већини увек иста слика. Људи се сећају срећне младости, пуних села и разговора о прецима, обичајима... Људи као да су се помирили са судбином и ни од кога не очекују ништа.

- Ето, овде у Риђане данас ретко ко сврати, а моји су преци у овом селу 600 година. Воденица је у селу и околини било 500, посла преко главе, а данас нико да дође и меље жито, иако би ми требало два сата да стару воденицу ставим у погон - говори нам Стеван Јаблан који је годинама радио као електричар на железници. - Сада живим уз мизерну пензију од 120 евра и немам коме ни да се жалим. Али нисам се покајао што сам се вратио, јер ту су моји корени, ту су моји гробови.

Миле Цвијановић (80) из личког села Пољане

ПРИЧЕ о Србима у Хрватској и њиховим животима данас ретко ко чује, а још их само новинари загребачког недељника "Новости", оног кога усташе некажњено пале у центру Загреба, обилазе и бележе како живе и што их мучи. Џабе, јер те приче ионако мало ко прочита, а нарочито не они који би требало људима да помогну да живе како то приличи овом веку. У Риђанима које су двадесетак километара од Книна има воде, плодна је земља, могло би да се пристојно живи, али људи нема, школа је затворена....

Личко село Пољане тешко је наћи и на карти, а ту је један од ретких становника који је остао, осамдесетогодишњи Миле Цвијановић. Комшија нема, сама пустош, тек неколико километара даље прве куће. Пре деведесетих живело је овде и стотинак Срба, никада раскошно, али лепо. Милин отац погинуо је у партизанима, а у "Олуји" му је кућа запаљена и све опљачкано. Следиле су претње и она већ тако позната прича да је и Миле спасавајући живу главу морао да оде са своје дедовине. Ипак, вратио се и покајао.

- Тешко је овако живети, без игде икога, само зато да би био близу гробова својих старих. Али, издржавам иако се сваки дан покајем - тужно ће Миле.

Тужно је и у српским селима крај Карловца... посла нема, проблеми се не решавају, куће трошне, а мало ко брине за људе. Можете им рећи шта год хоћете, само не смете спомињати политику.

- Од тога нема ништа, политичари обећају али се ништа не догађа. Једино може да се преживи ако млади оду и помогну старцима који остану - каже нам седамдесетогодишњи Драган Рајовић за којег је печалба ипак немогућа мисија. - Па где ћу овако стар... а деца, мењају и веру да овде добију посао. Дошло је и до тога.

Малобројни Срби у селима између Задра и Книна Фото Игор Маринковић

ГРОБЉА ПУНА, КУЋЕ ПРАЗНЕ

ОД места до места, све исто. Научник, др Филип Шкиљан каже: "Срби су бројнији на гробљима него у насељима", па некад конститутивни народ у Хрватској спао је данас на занемариво мали проценат.

- Стари људи су се вратили да би умрли на својој земљи и у својој кући - каже Шкиљан и упозорава на све већи губитак осећаја идентитета.

НАЈТЕЖА ЈЕ САМОЋА

- НЕ пада ми тешко ни сиромаштво, ни живот са 100 евра месечно јер зарадим нешто са стране. Најтеже ми је због самоће након што су ми браћа отишла по свету. Усамљен сам и живим у мислима како је некада било - сетно говори Душан Вучковић из Трновца.