Азбест прети ђацима

ОСНОВНА школа „Душан Јерковић“ у Банатском Карловцу, грађена од азбестних плоча, летос је требало да буде реновирана, али је само окречена и дрвенарија офарбана. Дотрајали, попуцали и доста оштећени зидови од азбестних плоча, који су заправо највећа опасност по здравље ђака и наставника, нису уклоњени, јер - нема пара.

- Није само наша школа грађена од азбестних плоча, има у овом крају још четири или пет подигнутих на исти начин, али општина Алибунар нема новца за њихово уклањање - каже директорка школе Александра Лазић, и додаје да су деца у свакодневном додиру с азбестним плочама које су веома оштећене.

Невидљива голим оком, азбестна влакна се у облику микроскопских честица ослобађају у животну средину приликом било каквог оштећења, пуцања или напросто вишедеценијским пропадањем грађевинског материјала који садржи опасан азбест.

- Када се удахну, ове честице се тешко избацују из плућа због своје игличасте структуре - објашњавају у Агенцији за хемикалије. - Узрочник су тешких обољења, рака грла, рака плућа, рака плућне марамице, рака трбушне марамице и азбестозе. Све зависи од количине честица које се удишу и колико дуго. У Европском парламенту је још 1976. године донета Директива о ограничењу производње и употребе азбеста с напоменом да до 2005. све чланице ЕУ морају потпуно да забране употребу азбеста.

У Србији су школе, болнице, обданишта, стамбени и административни објекти у време експанзије југословенског грађевинарства шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година грађени од азбестних плоча. Читава насеља, у ствари. У водоводе су уграђиване азбестно-цементне цеви.

Не постоји евиденција о томе где су све у Србији уграђиване азбестне плоче пре 30 и више година, које би, будући да су временом пропале и оштећене, морале да се уклоне да не би угрожавале здравље људи. И да се замене новим безопасним материјалима.

У Министарству животне средине, рударства и просторног планирања кажу за „Новости“ да попис таквих грађевинских објеката немају. Ради се од случаја до случаја. Недавно је обустављена и реконструкција зграде бивше „Беобанке“ на Зеленом венцу у Београду, јер се у току демонтаже старе фасаде посумњало да има азбеста, анализа је то и потврдила. Инвеститор, Министарство правде, ангажовао је специјализовану фирму да уклони азбестни материјал, како би обнова зграде била настављена. И у уклањању опасног отпада, дакле, као и у свему, важно је имати инвеститора који има пара.

Општина Алибунар и многе друге по Србији пара за опасан отпад који угрожава живот деце - немају.

Иако постоји правилник Агенције за хемикалије о забрани производа који садрже азбест, ови производи се и даље увозе! Само 2010. у Србију је, према подацима Управе царина ушло 2.076 тона производа који садрже азбест. У Министарству за заштиту животне средине објашњавају да је раскорак у администрацији „крив“ за пропуст.

- Одлука по којој царина одобрава или не одобрава увоз у коју су унете одредбе о забрани азбеста из Правилника донета је августа 2011. А правилник о забрани азбеста децембра 2010 - стоји у одговору Министарства.

А од 134 предузећа која су увезла азбест, само седам је доставило Агенцији за заштиту животне средине извештај о производима ове врсте стављеним на тржиште! У Агенцији су нам рекли да предузећа имају обавезу да извештавају Агенцију о томе, и да плаћају еколошку таксу, али то не чине. У Извештају о посебним токовима отпада за 2010. годину пише и да ниједан извештај о прикупљању и поновном искоришћењу производа који садрже азбест није достављен Агенцији.

Иако се становништво редовно умирује да вода за пиће није у директном контакту с водоводним азбестно-цементним цевима захваљујући изолацији на њима или напросто каменцу који штити воду од директног додира с азбестом, последњих година је, ту и тамо, по Србији почела њихова замена. Недавно је најављена замена ових цеви, старих две и по деценије у јагодинском водоводу, уз помоћ немачке владе и кредита КФВ банке. У сличном програму су и Пирот, Врање, Лесковац, Трстеник и Алексинац.

Према подацима београдског „Водовода“, 13,43 одсто или 440 километара у Београду су азбестно-цементне цеви, а за последње две године замењено је 20 километара ових цеви. Занимљиво је да на Новом Београду оваквих цеви нема, а највише их је у општини Чукарица - 78 одсто. Најмање их има у Савском венцу, Раковици и Старом граду.

Професор др Александар П. С. Миловановић, пулмолог и директор Института за медицину рада и радиолошку заштиту Србије, међутим, открива и другу страну проблема са материјалима који садрже азбест.

- Кад се дирају објекти од азбеста, онда азбестна телашца лебде у атмосфери дуги низ година изнад места где је рушено - каже пулмолог др Миловановић. - Улога ветрова је ту такође важна, а изложеност може бити вишеструка. Ту грешку праве Американци јер они руше све што је од азбеста. Имам податке америчке студије у којима се каже да се у животној средини после рушења азбестне зграде, дуги низ година може наћи повећана концентрација азбестних телашаца. Укратко, експозиција је много већа него да су зграде остале.