Поглед искоса: Красни споменик Краснову

Дејан ЂОРИЋ

субота, 29. 02. 2020. у 14:30

Поглед искоса: Красни споменик Краснову
Мудро је пројекат поверен скулптору Небојши Савовићу Несу

СПОМЕНИК Николају Краснову (1864-1939) у парку Ташмајдан у Београду покреће многа питања, али и даје извесне одговоре. Реч је о скулптури у белом мермеру из Караре, који је био омиљен Микеланђелу, репрезентативној у релативно мањим димензијама фигуре у природној величини, са већим постаментом у сивом домаћем камену, намерно направљеним дужим и ширим од скулптуре, да би посетиоци парка могли у летњој гужви и ту да седну или се фотографишу са скулптуром.

Угледни архитекта и још бољи теоретичар архитектуре Бојан Ковачевић на страницама "Политикиног" "Културног додатка" посветио је овом споменику аналитички текст. Ковачевић примећује: "Иако су неки од неимара били прослављени обликовањем разних меморијала, самим архитектима код нас нису подизани споменици." Одиста, зашто би се споменичком скулптуром обележавали само историјски догађаји и личности, књижевници и научници? Зашто се не би подизали споменици и ликовним уметницима, када их и музичари имају? Генијални Леонид Шејка заслужује више од назива једне периферне улице на Новој Карабурми, као и Петар Лубарда, Урош Предић и Паја Јовановић, коме је тек из другог пута подигнута биста у родном Вршцу. Њему је локална демократска власт булдожером срушила споменик.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Споменик Николају Краснову постављен на Ташмајдану (ФОТО)

Тако би се наша мала а великим уметничким личностима пребогата ликовна култура подигла, заживела би култура сећања, а професија скулптора, бачена сада на маргину и у беду неизвесности, поново уздигла. Ако Горан Весић планира да у Београду жубори педесет фонтана, зашто наша деца и туристи не би учили српску историју и на основу педесет споменика?

Неправда нанесена ликовној уметности овом скулптуром делимично је исправљена, идеално је поћи од Краснова, белог емигранта, једног од Руса који су препородили престоницу и који нас повезују са савременом Русијом. Мудро је пројекат поверен скулптору из Горњег Милановца Небојши Савовићу Несу (1959), не само зато да би се децентрализовали послови београдских тезгароша, већ из дубљих разлога. Победио је на конкурсу од шест учесника, између осталог зато што су сви остали вајари предложили за тај простор неприкладну бронзану скулптуру. Белина његовог остварења уклапа се са околним зградама и добро контрастира зеленој трави парка. Савовић влада класичном скулпторском формом, реализмом у најбољем виду и традиционалним техникама извођења камене пластике, због чега му је поверен и део израде скулптуре у ентеријеру и екстеријеру Цркве Светог Саве на Врачару. Капителе, рељефе и апсиде на њој клеше већ шеснаест година. Он је, међутим, и врхунски скулптор сведеног уметничког, скоро апстрактног израза, што све крајње долази до израза на његовој фигури руског неимара Николаја Краснова, архитекте бројних београдских здања. Савовићева скулптура је изузетно постављена тако да Краснов гледа у велелепну зграду Историјског архива Србије коју је он подигао.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације