НЕМА писца који ће вам рећи да пише због - награда, то би заиста било у несагласју са писањем као позивом. Притом, чини се да је макар код нас награда сасвим довољно да се баш свако вредније дело, и аутор, овенчају неком. Ипак, када се овако, најчешће тек једном годишње, подигне халабука, а чак и сензационализму најсклонији (а култури најнесклонији) медији дневно избацују бар по један текст ни о чему другом него о литерарном признању - увидимо колико је књижевност ретко у фокусу и под рефлекторима. Макар била третирана и на тако површан, сензационалистички начин.

Пажња на одређеног писца свакако бива скренута, чак и када се он и не помиње. Нити директно учествује у бојкоту (који је у другачијим околностима сам заговарао), а ни у расправи са колегама, писцима који, устајући против "терора политичке коректности", бивају проглашени "националистичком елитом".

Прочитајте још - Суноврат "Нинове" награде: Угледни српски писци бојкотују култно признање

Колико је за неки роман, макар одиста по неким и нечијим мерилима био и најбољи у прошлогодишњој продукцији, заиста добро када га, баш као и аутора, од самог старта прати безброј не само упитника, већ и прилично неупитних квалификација које је писац завредио сопственим писанијем, изјавама и олаким квалификовањем других - били они нобеловци или претходници му међу ниновцима, односно у жирију који ниновце ствара.

Можда би, дугорочно и у свет(л)у читалаца и читаности, а не награда, за роман Саше Илића лепша препорука била врло позитивна и добронамерна критика неострашћеног Игора Перишића који му је "Нин" давно и предвидео - но доцнија констатација истог књижевног зналца који замера (идеолошки му блиском) жирију потпуни недостатак отворености за "друго", те чињеницу да је награду доделио "друштвено-политичком раднику, уз веома мутну клановску позадину одлуке".