Ристо Василевски: Слова у језику су исто што и гени

ОВОГОДИШЊА престижна награда на песничко стваралаштво "Златни кључ Смедерева", коју додељује "Смедеревска песничка јесен", отишла је у праве руке, Ристи Василевском (1943), који је пре пет деценија покренуо ову манифестацију и био њен дугогодишњи директор. У међувремену, овај свестрани писац објавио је више од 30 песничких збирки, многобројне преводе, антологије, књиге за децу, постао македонски академик, добио престижна међународна признања, стекао афирмацију и као издавач.
Од песничких књига, вероватно да је највећи одјек код страних и домаћих критичара изазвао спев "Храм, ипак храм" (2003), преведен на све значајније светске језике, снажно подржан и од великог песника Миодрага Павловића.

Има се утисак да је ова књига дуго сазревала?

- За мене свака песма представља тело које мора да има све што треба, односно да представља заокружену целину. Кад би једна таква целина призвала друге, стварале су се веће тематске целине које су испуњавале и неке моје целе књиге. Почев од поеме "Листање времена" (1984) до последње, "Срце круга" (2018). Тако је настао и спев "Храм, ипак храм". Било би неумесно да говорим о његовој рецепцији у земљи и иностранству, и да помињем број објављених приказа и есеја о њему. Али не могу да сакријем радост што је спев, мада заснован више на филозофском неголи на религијском промишљању о вери и храмовности, у више земаља ослободио простор и охрабрио поновно бављење темама које су до тада биле скрајнуте, затомљене или забрањене.

Веома је оригиналан и ваш спев "Сушт - Словоспев" (2007), у коме је свако слово азбуке добило своју песму...

- Ако треба да бринемо о нечему, онда највише треба да бринемо о језику, по коме се највише разликујемо од других, али с којим се можемо најбоље легитимисати пред другима. А слова у језику су исто што и гени у генетском наслеђу. Писањем овог спева хтео сам да укажем на незаобилазну важност словних знакова не само у српском, него и у македонском језику.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Ристо Василевски: Читав свет је моја домовина

Шта вас је подстакло да се у збирци "Оде, о да" вратите древној поетској форми?

- Поетска форма ода, никада није престала да постоји, само што се у различитим временима различито називала и тумачила. Јер, шта су посвећеничке и удворичке песме, ако нису оде? Ја сам се на ту енигматичну, често неискрену форму исказивања дивљења према неким личностима, само наслонио и од ње се одмах битно удаљио. У мојим одама нема никаквих поклоничких и удворичких хвала личностима, у њима постоји само промишљање о космичким лествама којима се материјално оживотворивало, и о универзалним значењима живота и смрти.

Стихове објављујете више од пола века. За то време било је и засићења, разочарања, сумњи...

- Свакодневно посвећенички радећи, готово да нисам приметио да време пролази. Наравно да је током више од пола века стварања било засићења. Али, нећу о њима и разочарањима. Јер за мене су сумње увек биле од њих важније. Оне су ме терале да се стално преиспитујем, и биле су једине руке које су ме водиле напред. А готово да није било књиге у коју, пре и после њеног објављивања, нисам сумњао. Неке од њих после објављивања чак нисам ни отварао, а на њиховим ретким промоцијама увек сам говорио неке нове песме - песме у које сам у том тренутку веровао, да бих опет касније и у њих сумњао.

Готово с подједнаком енергијом пишете и објављујете на српском и македонском. Колико је то предност, а колико напор?

- Једина предност је лично задовољство што то могу да радим. Све остало је само напор да то што радим у обе језичке средине урадим на најбољи могући начин. А писати на два језика, значи бити на средокраћи и у извесној мери отуђен и од једног и од другог језика. Понекад имам утисак да сам се од матерњег језика мало удаљио, а да у српски језик нисам сасвим приспео, иако овде живим педесет пет година. Том утиску вероватно доприноси и овде уврежено мишљење да припадност књижевности не одређује језик на коме је она написана, него национална припадност аутора. Кад би то мишљење било валидно, француска књижевност би морала да се одрекне плејаде писаца других националности који су писали на француском језику, рецимо Јонескуа или Сиорана.

Са српског на македонски и обратно, превели сте више од 180 дела. Шта вас мотивише на рад достојан једне институције?

- Можда управо поменута средокраћа. И жеља да и иначе блиске књижевности учиним још ближим. Кад се погледа број написаних и преведених дела испада да ништа у животу нисам радио - осим што сам радио. А није тако. Увек сам имао времена за породицу, за путовања по свету. Једино нисам имао времена за испразне и оговарачке разговоре. А ако бих нешто од онога што сам преводећи урадио издвојио, то би била Библиотека "Логос - Српски венац", у којој сам до сада сачинио, превео и двојезично - на српском и македонском језику - објавио антологијске изборе 35 савремених српских песника, дакле, нешто што нико други до сада није урадио.

Припадате онима који држе до другог и другачијег мишљења.

- Човек без властитог мишљења је клада коју може свако да котрља како хоће. За мене су реч и мишљење део части која не сме да се изгуби ни по коју цену. Увек говорим оно што стварно мислим и тога се уопште не бојим. Понекад нешто прећутим, ако је то тег на ваги која неку ствар може да погорша. И то је можда један од начина да се у живот врати толико потребна толеранција. А немам ни времена ни жељу да се уплићем у узаврели јавни живот - не зато што он не утиче на мој, него зато што многе ствари у њему не могу да разумем и прихватим.