Филмска критика: - Машина Асиметрија - авангарда без покрића
02. 12. 2019. у 15:19
"Асиметрија", режија Маша Нешковић, 2019. године: Емоције, тек што се роде, нестају без трага. Перцепција се несносно нарушава и збуњени гледалац врло брзо почиње да негодује. Зашто толико траје овај филм?
Божидар Зечевић Фото З. Јовановић
ЗАМИСАО дебитанткиње Нешковић да укрсти три приче којима недостаје заједнички именитељ, заправо немају ништа једна са другом (осим магловите симболичке везе и чињенице да се догађају у истом граду у исто време), носила је нешто авангардно. Свака намера да се у драму усади аристотелска нецеловитост, у овом случају нека очевидна асиметрија, крије у себи амбицију поништења главног принципа повезаности радње и стављања ван снаге драматургије узрочности, језгра сваког уметничког подражавања већ ево више од две хиљаде година. У овом случају су то приче о средовечном брачном пару који доживљава бродолом и затим се поново саставља, о буђењу велике страсти између двоје младих и (иначе прилично конфузног) игроказа једне девојчице и дечака. Три приче теку симултано али се не преплићу у намери да се икада слију у јединствен ток. Једна, рекли бисмо, неаристотелска драма, разбијена је у самој подлози. Притом је сукцесија различитих призора сасвим несразмерна, драматургија фрагментарна и алеаторична и све као да се догађа мимо икакве логике. Позива се Нешковићева и на Макавејева што јој, само по себи, не обезбеђује ауторске регалије (до којих је било нарочито стало фестивалу и његовој политици, што се добро видело на крају, да би се потврдила иначе дискутабилна и очигледно већ помало анахрона концепцја "ауторског").
Велика амбиција једне младе редитељке која, дакле, није имала покрића. Многи су покушавали да разбију закон целовитости изложен у "Поетици" и ретки, сасвим ретки, успевали. Ни Брехту то није полазило за руком него је ипак морао да се враћа аристотелским поправкама. Нешковићевој су недостајала два битна услова за остварење овог авангардног сна: таленат и умеће. Ништа овде не замењује напуштену целину. Емоције, тек што се роде, нестају без трага. Перцепција се несносно нарушава и збуњени гледалац врло брзо почиње да негодује. Зашто толико траје овај филм? Шта ја гледам и зашто? Конфузија се појачава празним ходовима радње и потпуним одсуством мотивације. Уместо поетике, до које је редитељки очигледно стало, шири се бесконачна празнина. Какав Антониони, какви бакрачи, ово је просто гомилање насумичности које временом постаје несносно. Узрок је неукост, потпуно непознавање искуства којим се олако барата. Ако се једна конвенција руши, нешто се мора дати заузврат; овде нема ничега.
Осим фасцинантне фотографије. Готово сама за себе, као још један доказ нецеловитости филма, камера Ђорђа Арамбашића естетски доживљај је своје врсте, паноптикум сензуалних призора и лепеза визуелних решења високог рафинмана. Нека од њих имају готово буњуеловски набој, али су веома прецизно изведена према природи дигиталне слике и њој прилагођене оптике. Професионални рад високог квалитета, који потврђује нарасле потенцијале нашег филма.
Милисав Вуковић
02.12.2019. 16:57
У питању је јако добар филм, урбани Живојин Павловић, са елементима поетике Буњуела.Крој фикцију дата је реалност коју живимо.Филозофска поента је доказана, да смо сами заслужни за оно што нам се догађа.Звук који се прелива из једне сцене у другу је генијалан, посебно шум авионских точкова који се увлаче и симболизује врата која се за неким затварају..заувек..
Коментари (1)