ЈЕДИНСТВЕНА винско-књижевна награда "Подрум Радовановић", која се додељује за животно дело, уручена је јуче у Крњеву Радовану Белом Марковићу.

- Нисам се надао да ћу се придружити добитницима овог признања, Љубомиру Симовићу, Душану Ковачевићу, Драгану Великићу и Види Огњеновић. Тим пре, што се нисам истакао у "амбијентисању вина" у мојим причама и романима. Наравно да тога има, али нисам о томе мислио - каже, за "Новости", Марковић.

Награду чини велика плакета и барик од 225 литара најбољег Радовановићевог вина, који се добитнику доставља у виду 300 боца. Симболично, плочица са именом Радована Белог Марковића утиснута је на једно од буради, а лауреат је заузврат дао рукопис своје беседе "Чаша", исписан у Библиотеци у Лајковцу, колекцију својих сабраних дела од 13 књига, као и ракију.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -ВРХ: Тековину класичне музике представљају на свеж начин широј публици


- Потичем, додуше, из ракијске части и екумене, из колубарске Шумадије. Донео сам ракију из домаћинске куће подно Соко-града. За сада је малолетна и треба са њом опрезно поступати - шаљиво додаје Марковић. - У мом селу и бејаше неких винограда крај Колубаре, али у мом крају је дуго, дуго, вино било пиће које је ретко ко имао и користило се за обредне и славске потребе. У српском језику, култури и традицији вино је заветно, причесно пиће. Награда није мала, и без обзира на то што се мој свет сузио и проредио, има довољно пријатеља са којима ћу је поделити.

Одлуку о добитнику једногласно је донео жири, који су чинили Вида Огњеновић (председник), Душан Ковачевић и Живорад Ђорђевић. Свечаности су присуствовали и Жарко Требјешанин, Ненад Хаџи Маричић, Александар Гаталица.

- Чекајући да ми се из чаше вештачка вилица искези, док одмиче вино као од поднева дан (пошто сам шешир скинуо, уз лак наклон бившем у себи човеку, којино по опрљеном длану последњи ситниш пребрајаше), увиђам да на поменутој чаши већински власник оштри жилете - започео је беседу Марковић, те наставио: - Али вино је тешитељска твар, упркос свему, поготово за оног ко се, с гаћама на штапу некадашње славе, шездесетој ближи.

Марковић признаје да се "бојао да некој чаши нажао не учини", али и тврди да "обешчашћена чаша није исто што и обешчаш(ћ)ени човек":

- Срамно је жигосан ко из такве чаше, за свог века, бар једаред није пио, а у лудничким ће се хаљинама наћи, наздрављао. Чаша ничије жеђи није мера, него усрдна молитва вину да дотрајалу стварност мало подупре, подшпрајцује.


ОПИЈАЈУ И ОТРЕЖЊУЈУ

ЖЕЛИМ да се сетимо и оних који су, уз гроздне засаде, прву школу у земљи Србији баш у Крњеву утемељили, чиме су симболично најављена и оваква поклоњења књизи и читању. Молим се Господу да добра срећа прати све нас, уз племенита вина и усхитну лепоту часова понад књига, које опијају тако што отрежњују - казао је Радован Бели Марковић.