ВИШЕ од шест деценија искуства, вештине, великих и малих занатских тајни, сабрало се у посао породице Панчић у београдском насељу Ресник. Кандила, чираци, кадионице, полијелеји, крстићи, анафорнике, петохлебнице, круне за венчања, прибори за миросање, крстионице и други предмети од месинга за цркве, из њихове радионице стижу до готово сваке српске куће и богомоље. Долазе и до домова и храмова наших сународника од Европе, преко САД, до Новог Зеланда.

Мајсторско умеће и спретне руке, "препоручили" су још давне 1956. године, младог алатничара Вукашина Панчића, да у Патријаршији у Београду оформи црквену мануфактуру. Све своје знање он је пренео сину Владимиру, потом и унуку Филипу. Тако су се године заједничког стрпљивог рада и поштовање свих тековина старог заната, уткале у оно најважније: Панчићи су мајстори којима се верује.

- Све што израђујемо и дан-данас радимо помоћу калупа и алата које је отац осмислио и направио - прича Владимир Панчић. - За материјал на ком ће показати све чему је вичан, одабрао је месинг јер је најквалитетнији и најотпорнији. Непогрешиво "сито времена" показало је да је био у праву. Љубав према овом послу пренео је на све укућане.

Поносни су Панчићи што је њихов Вукашин први у Србији, после Другог светског рата, почео да израђује црквене предмете од месинга за српску Патријаршију.

Прочитајте још - Иконостас за цркву на литици

Глас о добром мајстору брзо се прочује, па не чуди што је 1956. уследио позив од управника Патријаршије да у њој оформи радионицу.

Бака Иванка са снајом Вером


- У њој је радио кад год је могао - каже Владимир. - У то време комунизма, то је био пут којим се ређе иде. Убрзо се сазнало да "ради за цркву", па је за 10 година променио 12 предузећа. Кад су му у радној књижици једном видели печат са крстом коментарисали су, мислећи на цркву, да "ради у фирми која се гаси". Али, он није одустајао. Када је почетком седамдесетих, на београдској Чубури, отворен Градић Пејтон, први занатски центар у социјалистичкој Југославији, тата је у њему отворио радњу. И непрекидно је радио до смрти.

Потомци су наставили Вукашиновом утабаном стазом. Уз њих четворо, запослено је још на пресама, струговима и помоћу разног "ситног" алата, раде тако да сваки купац буде задовољан, да замерки нема.

Филип од патријарха Иринеја прима Грамату у име деде

- Колико год да смо осавременили производњу, много посла и даље радимо искључиво ручно - објашњава Владимир. - Да би се, на пример, једно захтевније кандило комплетирало, потребно је бар педесетак фаза урадити ручно. За то су потребни вештина и много стрпљења. Морамо и да добро испратимо све етапе заштите месинга, било да је реч о гребеновању, позлати, никловању, сребрењу или патинирању. Зато и радимо по десет сати дневно, али увек предано и са много љубави. Надамо се да ће тако радити и наши потомци, јер само тако ваља.

За свој рад и допринос Цркви, Вукашин, Иванка и Владимир Панчић, добили су многобројна признања, али су им кажу најдраже Грамате које су добили од патријараха Павла и Иринеја.

Вукашин Панчић

- Из светих руку патријарха Павла, мој Вукашин је добио две, а ја једну Грамату - не скривајући понос говори Иванка Панчић. - И наш Владимир је својим радом заслужио две грамате. Једну је од Његове светости патријарха Иринеја, примио лично, а другу је за њега примио Филип. Много сам срећна што је мој унук пре шест година одлучио да настави дединим и очевим стопама, а надам се да ће једног дана тако одлучити и његови потомци.

"КРСТИЛА" ГРАДИЋ ПЕЈТОН

- КАДА је отворен занатски центар у Југославији, на Чубури у Београду, на телевизији се емитовала серија "Градић Пејтон" - прича нам Иванка Панчић. - Чим је супруг отворио радњу, отишла сам да видим како све то изгледа. Била сам одушевљена, па сам пред свим занатлијама узвикнула: "Јао што лепо изгледа, као градић Пејтон". Потом су занатлије у шали почеле тако да га зову, а онда и Београђани. Остало је тако до дан-данас.

Владимир Панчић

ПОЛИЈЕЛЕЈИ ВЕЛИКИ ИЗАЗОВ

- ОДУВЕК смо желели да се окушамо у изради полијелеја, великих свећњака-лустера за цркве - прича Владимир Панчић. - Мада је то велики изазов, успели смо, и досад урадили четири. Позлаћен, пречника два метра за цркву у Белој Паланци, један на два нивоа за богомољу у Степановићеву, потом за Храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици и један за патријаршијску продавницу у Београду.