ФИЛМСКА КРИТИКА - ФЕСТ 2019: Почетак јавне хајке

Свим пажљиво одабраним средствима документарца - аутентичном сликом и тоном, архивалијама, доснимљеним материјалом и укрштањем ових извора - користио се Горан Радовановић у овом изузетном филму о збивањима од пре безмало пола века, која су означила почетак јавно оркестриране хајке не само на Душана Макавејева него на цео тадашњи српски филм, нарочито онај "ауторски", који је касније добио дискутабилан назив - "црни талас".

Јавно судовање филму "WR - Мистерије организма", приређено у новосадском биоскопу "Арена" 5. јуна 1971. године од стране покрајинских ћелија опскурног карактера, требало је да буде "самоуправни окидач" у намери да се филм забрани и осуди, јер је надлежни државни орган ("цензура") одобрио јавно приказивање филма. "Терали зеца - истерали вука". Догађај се претворио у јавну бламажу малигне бирократије, иако су сви знали да је био инспирисан са партијског врха. Свеједно, он је означио сезону "слободног лова", која је трајала наредних неколико година и завршила се потпуним уништењем српског ауторског филма или, ако хоћете, његовим фактичким крајем. Целу следећу деценију није се српски филм придигао од фаталног ударца који се завршио ничим ограниченим, апсолутним дивљањем тајне партијске камариле и њених служби, када је забрањен (званично не забрањен, него - изолован, тј. "одложен") и апсолутни победник главног филмског фестивала тадашње Југославије. У Пули Макавејевљев филм није ни пуштен, а покриће за то требало је да створи управо новосадска "самоуправна" и "демократска" суданија.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ФИЛМСКА КРИТИКА - ФЕСТ 2019: Пропаст породице

Све то настоји да тачно евоцира и поново пред нашим очима одигра Горан Радовановић. Он до извесне мере прати повампирену стаљинистичку репресију уочи фамозног "Титовог писма" из 1972. године. Данас више нема никакве сумње да је овај удар био инспирисан са највишег места и директно усмерен против српске културе и са њом филма, при чему су главне мете били Макавејев, Жика Павловић, Саша Петровић и Желимир Жилник. Брозу су сви они одавно ишли на живце. Он је био прави аутор овог удара, а његови извођачи Латинка и тзв. српски либерали, који нису схватили да су управо они на реду и да ће им се врло скоро све ово лупити о главу. Радовановић не иде тако далеко у откривању правих узрока и последица "новосадског догађаја", али му се мора признати да је први препознао ово змијско јаје, злоћудну Брозову утвару, која и данас лебди над целим овим предузећем.

У једном тренутку, актери Радовановићевог филма износе на подијум "Арене" м а л у Брозову бисту. Зашто м а л у? Брозове бисте биле су кабасте и предимензиониране, а управо ова, поддимензионирана, својим мајушним изгледом привлачи - већу пажњу! Она носи сплин апсурда, фактор иреалног, зачудну енергију "присутног у одсутном" и баш тиме погађа срж догађаја, који је Радовановић спасао од заборава у данима Макове селидбе у вечност.