ФИЛМСКА КРИТИКА - ФЕСТ 2019: Изгубљени рај филма

ДАЛЕКО најбољи филм који смо до сада видели на Фесту, "Хладни рат" Павела Павликовског, вратио нас је у златно доба овог фестивала, на сам почетак седамдесетих година прошлог века, када је филм био озбиљна ствар. Већ дуго филм више није озбиљна ствар, без обзира на то што пуни касу и што се сваке године поново изводи онај бљутави холивудски ритуал, који више не гледају ни парови. Негде од "Титаника", значи већ дуже од двадесет година, биоскопски филм претвара се у фирмирану робну марку (најгледанији "филмови" прошле године биле су франшизе митолошких клонова и јунака земље дебилије, која опседа свет покретних слика). Озбиљан филм "младог Феста" био је сасвим нешто друго: уметничка визија која је умела да опчини наше треће, филмско око и натера нас на размишљање; филмови Тарковског, Бертолучија, Кополе и галерије последњих великих аутора. Међу њима и Макавејева, кога данас хорски уздижу, а немају благог појма зашто је он тако велики и важан. Павел Павликовски припада овом друштву више него свом данашњем окружењу: он буди у нама носталгију за изгубљеним рајем.

Прочитајте још: ФИЛМСКА КРИТИКА - ФЕСТ 2019: Жене на власти

Пољак, натурализовани Британац као многи му славни претходници попут Џозефа Конрада, Павлик зна да прави филм мора да испуни низ озбиљних захтева да би се уопште родио. То је, пре свега, осећање филмске целине, довршене структуре, у којој сваки детаљ има своје место и све функционише по чврстој партитури - а уопште тако не делује, него се одвија као занимљива "лакоћа постојања". Овакав доживљај целине је главни услов. То је у "Хладном рату" ритмичка матрица филма, састављена од контрапункта једне, у суштини, велике љубавне приче, (по свему судећи, Павликових родитеља), по жанру мелодрама ("осујећена страст"), која се одвија у временском распону од око две деценије на размеђама издељене Европе. Други услов је снажан захват епохе, атмосфера и штимунг овог раздобља необјављеног рата Запада и Истока, који је почео још 1945. и трајао отприлике до краја шездесетих година прошлог века (по мени, овај рат се, у ствари, никада није завршио и данас добија нови замах). Ту епоху обележили су трагична располућеност Европе и привид мирнодопског прогреса, када долази до вестернизације Старог континента, пробија прво џез, затим освајају Ћелентано и Томи Стил, на крају џинс и рок и све се претвара у један фасцинантан музички скор различитих ритмова и стилова живота. Павликовски, као и ми, добро познаје ову епоху: њена тачна и узбудљива представа главно је оружје овог редитеља. Како су сећања још жива, он успешно покреће овај паноптикум и до краја нас засипа његовим живописним детаљима. Да није дубоке трагике ове приче на једној и њеног прецизног жанровског оквира на другој страни, били би то и "Амаркорд" и "Кабаре" нашег времена. Али озбиљност и нарочите амбиције Павликовског, у шта спада и готово експресионистичка црно-бела фотографија Лукаша Зала, воде сасвим другом циљу. Сетној визији агоније Европе.

Наредни услов су вансеријски глумци, демонски љубавници, заточници филмских и других страсти Јоана Кулиг и Томаш Кот, две сјајно одабране персоне свог доба. Шта не могу ово двоје! Поред свега, то су и сјајни музичари, који нам подједнако добро посредују и карпатску фолклорну традицију и кул-џез Џорџа Ширинга и сазвучја Сан Рема и друге музичке знаке времена; сваки њихов поједини скор има своју извођачку специфичност, нарочити смисао и драматургију; један од њих је и лајтмотив ове филмске сонате. Ту, свакако спада истакнута али не и последња одлика овог приступа: моћно осећање за детаљ (а управо у детаљу - чучи ђаво!). Овај смисао показаће нам, између осталог, и каква је кола возила савезна Удба 1954. године, како је тада изгледао сплитски колодвор, чак и кушет-вагон Југословенских железница!

Посебна врлина огледа се у Павликовом доживљају филмске метафоре (или метонимије, што је можда тачније), коју прво дијалошки припрема и дефинише, а онда маестрално изводи у финалној сцени филма. Прешавши све животне путеве, хиљаде опасних километара од париске "Елипсе" до пољског клозета и затвора, наши љубавници седе на раскрсници четири стране света и једним јединим, симболичким дрветом, које се над распућем уздиже. Поседе мало, чекајући свог Годоа, па пређу и седну на другу страну, јер се одатле све описано - "боље види".