Живот је велика вртешка

СПЕЦИЈАЛНИ програм овогодишњег Фестивала ауторског филма (ФАФ) био је посвећен узбудљивој теми прожимања књижевности и "покретних слика", кроз коју су уприличена два догађаја - омаж Живојину Павловићу, и "Лирске епифаније Александра Саше Петровића и Милоша Црњанског".

Подсећањем на филм "Сеобе" у Музеју Кинотеке, који је Саша Петровић снимао крајем осамдесетих година по истоименом култном делу нашег књижевног великана, ФАФ је обележио и 125 година од рођења Црњанског (1893-1977). Екранизација првог дела дводелног романа за који је један од најзначајнијих стваралаца српске литературе 20. века 1930. године добио награду Српске академије наука, био је најсложенији и највећи пројекат на коме је авангардни филмски аутор радио. Саша Петровић снимио је "Сеобе" у француској копродукцији, са глумачким звездама попут Изабел Ипер, која је бриљирала у лику Дафине Исакович, Автандила Макхарадзеа (који је играо главног јунака, Вука Исаковича), Ришара Берија, Бернара Блијеа, Ерланда Јозефсона. Драган Николић остварио је једну од најбољих улога у каријери, лик Павла Исаковича, Предраг Мики Манојловић је играо Арнолда де Сабранта, Раде Марковић Карла Лотаринског...

Прочитајте још - Истински херој покретних слика

Иако су и Црњански и Петровић више од двадесет година заједно сањали о томе да се велика драма српских војника и официра у служби Хабзбуршке монархије, који се боре у Рату за аустријско наслеђе екранизује, филм је снимљен уз много мука и саплитања. Завршен је 1989, а финансијки проблеми довели су до сукоба са француским продуцентима, који су судском одлуком спречили његову премијеру, чиме су "Сеобе" практично "бункерисане". Француска премијера филма била је тек 1993, на неком споредном фестивалу, а код нас априла 1994, неколико месеци пре Петровићеве смрти.

Радња "Сеоба" се дешава од пролећа 1744. до лета 1745, тежак живот Срба и страдање националног бића и породице оличени су у Вуку Исаковичу који је био историјска личност, али сеобе не значе прелазак из једног места у друго, већ непрекидно људско кретање, пролазност среће за којом се трага, бекству човека из јаве у сан и имагинацију као компензацију за сва страдања, лутања и грубости.

- "Сеобе" су биле нека моја младалачка љубав. Црњански и ја смо често разговарали. И прва мисао која ми пада данас на памет јесте пролазност која нас, ето, спречава да му још за живота поклоним овај филм, инспирисан његовим великим романом. Романом судбинским, романом српским, југословенским, светским, романом о номадима, романом о страдању, па пропадању, васкрсавању, романом о животу... Романом који нам показује да Има сеоба. Смрти нема. Да је живот велика вртешка и непрекидна игра...", записао је Саша Петровић.

Срђан Вучинић, филмски теоретичар и уметнички директор ФАФ, каже, за "Новости", да је култни редитељ имао афинитет према Црњанском као уметнику пре свега лирског сензибилитета.

Прочитајте још -24. ФАФ: Другачији поглед на живот

- Петровић је откривао нека нова поља у уметности, а Црњански је тиме био задивљен, јер је у том тренутку било мало филмова који су заиста имали уметничку веродостојност. Они су то показали тек 1966/'67, и ту су се издвојили Петровићеви "Скупљачи перја", филмско ремек-дело. Мислим да је то за Црњанског било пресудно, јер је неке филмове гледао на фестивалу у Пули, и није био задовољан. У "Скупљачима перја", и неким другим Петровићевим остварењима, мислим да је видео нешто што до тада није постојало - филм као самосталну уметност, велико ослобођење филма од стега, ослобођење од литературе и од позоришта, које су донели и Душан Макавејев и Живојин Павловић.

"ПЕСМА" ЖИВОЈИНА ПАВЛОВИЋА

ПУБЛИКА је у оквиру овог програма добила јединствену прилику да 28, 29. и 30. новембра на биоскопском платну Музеја Кинотеке види шестоделни ТВ филм "Песма", који је редитељ Живојин Павловић снимио по првом, и најбољем роману Оскара Давича. Омажом под насловом "Песма или бревијар мајстора отргнут од заборава", ФАФ обележава и две деценије од смрти филмског великана.- "Песма" је мање познато и спомињано дело великог аутора, дело које у себи садржи све кључне одлике његовог зрелог редитељског проседеа. Преносећи у филмски медиј мотиве и радњу прекретничког Давичовог романа из 1952, Павловић сумира и властиту уметничку позицију у времену непосредно после гушења црног таласа у југословенском филму, када је избачен са места редовног професора Академије за позориште, филм, радио и телевизију - истакао је Срђан Вучинић.