Јадранка Јовановић: У скупштини учим оно што нисам на сцени

ПРОВОКАЦИЈЕ у мом уметничком животу се никако не завршавају, али знам да ми је све што се дешава са разлогом намењено. Још се нисам освестила после "Пепељуге", а већ ме 12. маја очекује нови певачки и физички изазов - "Моћ судбине" и рола Прециозиле, ништа мање захтевна.

Овако говори наша оперска дива, мецосопран Јадранка Јовановић, која је недавно, и на сопствено изненађење, наново тријумфовала као Росинијева Пепељуга, двадесет година после премијере те револуционарне представе у режији Јагоша Марковића.

- Одлука да се после две деценије вратим у "Пепељугу" била је веома ризична, али та луда храброст донела ми је и ништа мање луду радост уживања у Росинију. Након ове Пепељуге, коју сам отпевала у 20 година старом, избледелом костиму, сагледавам да су се неке ствари у мом животу заокружиле.

* А како бисте, после две године у Скупштини Србије, сагледали свој политички ангажман?

- Врло сам срећна због стеченог политичког искуства, без обзира на то како се све завршило и ма како било схваћено, упркос непрекидном омаловажавању скупштинског живота и политичког ангажмана уметника. За мене је скупштина потпуно ново животно поглавље, екстремно занимљиво и поучно, те то искуство и схватам као дар.

После овако дугог, богатог и дивног уметничког пута, који је садржао и много препрека, удараца, кориговања и промишљања - дато ми је цело једно ново поље. Сматрам се повлашћеном приликом да учим о животу, људима, политици, друштву, изблиза и из једне нове равни - политичке а не уметничке.

* Да ли је учешће у раду Скупштине у вама пробудило неке, раније запретене, политичке амбиције, или сте задовољни учинком на тренутним позицијама?

- Ако и у уметничком свету постоји некакво надметање, ово такмичење које се одвија на пољу политике много је моћније и опипљивије. Посматрам у парламенту људе, и ништа ми не промиче, ни истопартијска рововска борба, ни амбиције... Моје су амбиције задовољене у уметности те никоме тамо нисам претња, али разумем да се нечија стремљења тичу политичких функција. Осећала сам повремено и страхове других, стрепње које бивају умирене мојом одмереношћу, миром, потпуним одсуством ривалитета и потребом за неистицањем која је сасвим искрена, будући да сам на сцени целог живота "истакнута".

* Члан сте скупштинског Одбора за дијаспору...

- Највише сам се нашла у раду тог одбора, врло хармоничном и ефикасном, и као шеф делегације Народне скупштине при Парламентарној скупштини франкофоније. Као члан Одбора за културу и информисање сматрам да сектор културе много пати јер је везан за информисање, да би култура процветала у споју са, рецимо, туризмом.

* Јесте ли, улазећи у политику, сматрали да ћете као појединац моћи више да урадите, да ли сте имали неких илузија?

- Илузија је управо то да појединац може било шта епохално да уради, систем функционише тако да су ствари подложне већинском ставу и одлукама. Све више увиђам да је оно што називамо демократијом и на шта се толико позивамо поприлична демагогија и утопија - неопходно је поштовање, свакако, као и труд да што више доброг буде доступно што већем броју људи, но чини ми се да оно што називамо демократијом напросто није у природи човека.

* Како се одлучује када је култура у питању?

- О култури и даље већински не одлучује владајућа коалиција, већ, макар и из позадине, одлуке доносе представници претходне власти. Морам да приметим и да су они који се сматрају демократским блоком много мање толерантни од оних који се нису гурали да се по сваку цену назову демократским, да је данашња позиција у сектору културе мање острашћена у односу на оне које смо имали после 2000. - част изузецима.

* Колико један уметник, био политички ангажован или не, може да утиче на бољи имиџ земље?

- И пре присуства у Скупштини, чак и више јер сам тада имала "слободне руке", увек сам, у свим приликама, приликом сусрета са страним званичницима говорила своју истину. Никада ништа нисам прећуткивала, имајући и тада свест о томе да је боље да им то кажем ја него неки политичар.

* Какав је ефекат?

- Ниједан од тих странаца не може и неће заборавити сусрет са уметником, не локалним већ интернационално оствареним, чије снимке наступа на светским сценама може погледати на "Јутјубу". Мудро је искористити таквог уметника - сјајно је што се све што се слило у име Јадранка Јовановић овако на најлепши начин враћа мојој земљи, која ме је школовала и дала ми све.

Ја сам апсолутно српски продукт, са именом и презименом које никад нисам променила, иако су постојали озбиљни притисци, па и прилике. Нисам постала Адријана Ђованини, већ сам остала Јадранка са овим, дугачким и рогобатним презименом, једна од милиона Јовановића. То само указује колико је труда требало уложити не бих ли као таква постала препознатљива.

* У чему се огледа тај ваш допринос на спољашњем, а у чему на унутрашњем плану, у скупштинском животу?

- Знам које је поене нашој земљи донео мој наступ са Луксембуршком филхармонијом и поносна сам што се светски конгрес франкофоније у Луксембургу завршио речима захвалности мени, али пре свега - Србији. Члановима делегације Јужне Кореје отпевала сам песму на корејском, док сам у Кини певала на кинеском језику...

У скупштини сам непоколебљива у ставу, али и неострашћена, изразито сам своја и као таква ником не одговарам - нико није срећан са мном, ни позиција ни опозиција. Превише сам иновативна, духовна, промишљена за борбу, "фајт" какав се очекује и подразумева у скупштинском животу. Но, "фајт" је могуће водити на различите начине - некада су "тихе" методе ефикасније и јаче. Ако сам таквим својим приступом и наступом макар за нијансу допринела томе да се неко други суздржи од острашћености, ако је неко само на тренутак заћутао не изрекавши речи које је заустио да каже - то је за мене успех.

* Као изразити индивидуалац никако се не уклапате ни у идеју о "подизачу руке"...

- Желим да останем часна особа, пре свега, стога ми се дешавало да гласам за предлог опозиције, попут оног о Јасеновцу, јер нисам могла другачије. Нико ми отворено није то рекао, али верујем да ми многи замерају, но могу и да ме стрељају или затворе, али ја морам да останем доследна себи и свом срцу. Ја нисам у грчу, међутим многи политичари немају ту привилегију да живе у хармонији. То је и немогуће за сваког ко се одважи да, у тренутку овог страшног бродолома Србије, насуканости, немоћи, покуша да, у некој будућности, све нас уведе у некакву сигурну луку. То је ужасно тешко, а људи то не виде, често и не желе да виде иако спремно критикују сваки покушај и напор у том смеру.

* Сметају вам неосноване критике?

- Врло смо мрзитељски настројена нација, људи олако изговарају критике и лове грешке седећи у удобној фотељи, или у гледалишту, свеједно, неознојени - док ми изгарамо на сцени у голој води, у костимима, са мокром косом под перикама...

* Шта је оно што сте и сами тек сада, изблиза, увидели, а тиче се умећа руковођења и политике?

- Изблиза видим како ништа не знам о владању, које не подразумева само црно и бело. И сама сам раније имала прилично критизерски однос према политичарима, док нисам увидела колика је храброст потребна ономе ко се прихвати да води ову земљу, колико ту треба промишљати, кориговати се, ослушкивати... То може само особа спремна да зарад одговорности према нацији жртвује све - породицу, здравље и душу, осуђујући себе на вечни немир и преиспитивање да ли је нешто добро или није.

* И кад је истина, генерално, на нашој страни...

- Истина јесте снажна и непобедива, али у међународној пулсацији догађаја, где вам маркетинг кроји много тога, морате бити спремни да своју душу затрујете много чиме, само уз свест да морате да спроведете један народ да преживи. Срећна сам што не водим нацију, јер ја бих, оваква каква сам, сигурно страдала, после пет дана бих се разболела и умрла.

* Нису сви тако одговорни...

- Увек има и оних који размишљају "ја теби, ти мени", мешетара, и такви су најлакши за сарадњу. Код оних с којима се све можете договорити, све је јефтино. Са мном нема погодбе, (к)од мене нема никаквог тражења, очекивања ни од кога, и као таква нисам пожељна никоме. Осим народу, а то је велика ствар. Људи не смеју да изгубе поверење, веру у то да се може и сме бити свој. И вероватно управо због тога ја, оваква, и морам да постојим. Иако је много и скупо и ризично бити свој и имати свој став.