Истине којима се смејемо

КАДА сам направио прву мрдалицу, изнео сам је испред атељеа да видим како свет реагује. Скупили се неки Циганчићи, неке бабе... Ја повучем, оне се смеју. Помислим, добро је. Погодио сам.

Овако се наш велики уметник Милија Нешић, за "Новости" присећа како је "тестирао" своје чувене покретне скулптуре, познате и као "манипулације". Неке од њих, посвећене дешавањима из 1968. године, а коришћене у филму "Тајванска канаста" Горана Марковића (1985), које су деценијама боравиле у депоу ДКСГ, вечерас од 19 часова наћи ће се пред публиком на изложби у "Пароброду".

Прочитајте још: Милија Нешић: Очај цури као песак

Присећа се уметник и да није био позван на премијеру филма у пулској Арени, али да су зато на пројекцији људи устајали и аплаудирали управо његовом делу. Ликовни критичар "Вечерњих новости" Василије Сујић приметио је својевремено да су "мрдалице", случајно или намерно у филму карикиране, додајући да о Нешићу и његовом храбром делу треба озбиљно размишљати.

Прочитајте још: Дејан Илић: Реч је изнад сваког закона

- Моје мрдалице углавном говоре о кризи човека са свим његовим манама, којих има пуно, а две највеће су идеологија и религија, које су нас покопале као људе - наставља Нешић. - Стварам их и да бих се сам психички растеретио и критички осврнуо на вође и Бога.

На изложби ће бити представљена и мрдалица "Максимална идеологија", посвећена, како каже, нечему што постоји свуда у свету - демонстрацијама на којима полицајци туку омладину:

- Она се односи на оно што се код нас дешавало 1968. Али код нас је то било мало замаскирано, па смо полицајце звали милицајци, као да су нам мили, као да су нешто што није страшно.

Уметник чија су дела препознатљива по директном и духовитом односу према друштвеним девијацијама, каже да је својевремено много ризиковао излазећи са њима у јавност.

- Када сам имао изложбу 1979. у Културном центру Београда, мислио сам да ће ме ухапсити, али сам себи рекао - ти волиш ово што радиш, па ће ти бити лакше - признаје Нешић. - Међутим, када сам дошао на отварање и видео колико ту света има и како реагује, то је било као у некој хали где се игра кошарка. Било је ту разног света, од обичних људи, преко војника, до политичара, који су на то гледали мало мрко, али су гледали. Видео сам да то делује на људе, па за мене није било веће среће. Иако моје скулптуре приказују црну истину о човеку, сви се смеју.

Због свог реског хумора, ова Нешићева дела брзо су "ушла у народ", а 1983. донела му и награду "Оскар популарности". Себе, ипак, не сматра дисидентом.

- Нисам против власти, она је далеко од мене, већ против зла у човеку - објашњава Нешић, коме ће као добитнику награде "Стојан Ћелић, уметник, теоретичар и критичар, академик" у јулу бити штампана монографија и приређена изложба у Музеју "Цептер". - Бавио сам се људском природом која ће нас довести дотле да се уништимо. Те силне војске, технологије, читава наука окренута је убојитим справама против човека. Покушавам да скулптуром поставим огледало, да кажем: "Човече, уразуми се".

КАФКИНА СОБА

ЈЕДНУ од манипулација, Нешић је направио пре 40 година, после искуства са "бирократским апаратом":

- Требало је да обавим неки посао, најпре су ме упутили у једну, па у другу, па у трећу собу, ја трчи тамо, трчи овамо, никако да нађем ту Кафкину собу. Онда се сетим да је то је дезинфомација, и направим мрдалицу која дезинформише, показује два супротна правца. Она се сада налази испред Павиљона "Цвијета Зузорић".