Дејан Илић: Реч је изнад сваког закона

МЕША је један од наших највећих писаца, те награда која носи његово име јесте велико признање и велики терет за сваког ко пише на српском језику. Награде дођу, пре или касније, и, треба бити поштен, свакоме значе, свакоме је потребна потврда за оно што ради. Али, награде као такве, ретко су подстицај за писање, пишемо из унутрашње нужности, пишемо зато што смо фасцинирани светом, а не зато што смо награђени. Награде не пишу књиге, оне долазе после, као сове на крају филозофије. Ова врста жирија доиста је нешто особено, то је велики жири и уједно читалаштво у малом. Када вас тај жири изабере, сигурни сте да сте ступили у непосредан контакт с читаоцима. А има ли ичег лепшег за једног писца!

Ово, у интервјуу за "Новости", каже Дејан Илић, песник и преводилац, добитник престижног признања наше куће, јубиларне 30. награде "Меша Селимовић", за своју девету књигу поезије "Долина Плистос", у издању Народне библиотеке "Стефан Првовенчани", Краљево.

* Какав је ваш, најличнији, најпре читалачки а потом и стваралачки, песнички, однос "са Мешом" и његовим делом?

- Готово судбински. Потичем из породице у којој су врховне вредности биле природне науке, отац и старија сестра били су машински инжењери. То је требало и ја да будем. Уписао сам Машински факултет у Београду давне 1981, дакле, пре тридесет и седам година, али сам већ после неколико месеци схватио да то није за мене и престао да идем на предавања и вежбе. Кријући своју одлуку од родитеља, пријатеља, од свих, узео сам симболично - био је то знак моје важне животне одлуке и будућег пута, да читам ни мање ни више, него баш Селимовићеву "Тврђаву".

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - За себе говорио да је Србин из породице муслимана

Селимовић је вишеструко значајан аутор. Код нас се највише обраћала пажња на идеолошку раван његовог дела. И то с правом, ретке су странице у српској књижевности које нам пружају овако блиставу (психо)анализу власти. Нигде, као у Селимовићем делу, није тако прецизно демаскиран механизам сваке власти, дакле, не само турске из седамнаестог века, него и ове коју данас живимо. Језик и моћ, ствари само наизглед стране и неспојиве, овај је аутор умео да види као суштинске и нераздвојиве за сваког субјекта, на Балкану и свугде. Све то кажем, да бих рекао како је невероватна, и сигурно мање истакнута, комична страна његовог дела, најприсутнија у дијалозима ових текстова. Ових дана, смејао сам се сам, у себи, у соби, читајући "Тврђаву".

* Говорили сте на проглашењу и о тежини речи - "чува" ли поезија од тих опасности?

- Да, рекао сам да се због речи, изговорене у неопрезу, и дан-данас може изгубити глава, и да нас од тога не штите наше модерне демократије. Да је реч изнад и изван сваког закона. Погрешна реч, у право време, и појешће вас мрак. То сам рекао, и то се, нажалост, нимало није променило. Али, није све тако црно, то истовремено значи и да говор, реч има несагледиву симболичку моћ, на томе, рецимо, почивају све заповести и наредбе. Довољно је нешто рећи, да би на неком другом месту неко понестао. Иста је то моћ, на којој се заснива и песничка реч, покушавамо да кажемо нешто на леп начин, на једном месту пишемо, како би се ствар појавила на другом, или код другог.

* Која је улога и који су домети поезије данас, и да ли је она ипак донекле елитистичка?

- За читање савремене поезије, потребно је извесно образовање, као, уосталом, и за сваку врсту савремене уметности. Није поезија ни по чему елитистичка, чак бих могао рећи да је лоша поезија на лош начин "елитистичка", користи стару лексику, губи се у псеудометафизичким реторичким играма, мислећи да је много важна и да досеже до корена бића. Напротив, поезија је нешто лако, као облак, као животиња која пасе на ливади, птица која лети, морате имати очи за поезију, морате бити лаки и, пре свега, очарани светом у којем живите.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Стихови у знаку Мешиног имена

* Постоје ли језици "поетскији", за поезију "подобнији" од неких других - ово вас питам као преводиоца?

- Сваки је језик поетичан онолико колико је матерњи. Поетични смо само на свом језику, у свом утерусу (без икаквих фројдистичких алузија), само свој језик можемо волети и само се њиме можемо аутентично изразити. Користим друге језике, али они су за мене пре свега Другост, друге културе без којих не бих могао да сагледам властиту, у крајњој линији, не бих могао да будем оно што јесам. Док преводим са страних језика, често себи личим на неку мембрану, опну кроз коју пролазе разни ветрови, пасати и монсуни. Као да нисам ни овде ни тамо. Као да нисам никад код куће. Али без тога, сигуран сам, не бих могао никада бити код себе, да бисте били то што јесте, дакле нека врста збира интензитета, који се још погрешно зове идентитет, морате се расејати у другостима, у другим језицима, на осунчаним путевима хиљаду равни.

* Ко је за вас, као читаоца, највећи песник?

- Мој отац је Ђузепе Унгарети. Упознао сам га на студијама италијанистике, тада сам први пут заиста заволео поезију, те ће сусрет с овим аутором обележити и мој потоњи живот. Никада, али никада, ни пре ни после њега, нећу доживети такву ширину простора и осећање времена. Моћ да се с неколико речи постигне тако невероватан поетски ефекат, ја нисам нашао ни на једном другом месту. Све то не значи да нисам рођен у српском језику. Не можете писати а да се колико-толико не наставите на оне који су дошли пре вас. Црњански, Попа, у већем делу, и можда највећи наш песник кога сам имао прилике да у животу упознам, Новица Тадић.

* Ни са деветом збирком не одступате од "путописања" или "путопесништва", односно "поезије на путу"?

- Моја поезија је поезија и простор. Штавише, као што је време у модерној физици функција простора, тако је код мене поезија функција предела кроз који пролазим. Писати значи писати пут, поезија је путописање, радост коју нам само кретање доноси. Као дете које се љуља, или клацка, или клиза, покушавам да се радујем читајући мапе властитог итинерера. Чувени француски феноменолог Гастон Башлар говорио је о "топоанализи", ја бих скромно додао и термин "дромоанализа", нигде нисмо толико код куће као када смо на путу. Сетите се пужа, савршеног споја куће и пута, он путује али му је кућа увек на леђима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Одрастање у тешком времену

* Велики сте путник и у животу или само у стиху? Волите ли Грчку и како, почевши од наслова награђене збирке, одлучујете да "поетски артикулишете" одређени простор?

- Грчка се десила случајно, тако је испало. Ћерка нам је била порасла до узраста када је имало смисла водити је на путовања. Грчка је земља с хиљаду равни, све је ту, од антике, преко Византије, до савременог доба, од инфраструктуре модерних ауто-путева (на које сам ја фетишистички осетљив) до призора (доброг) пастира с овцама, буде ту и понеки пас овчар, мирта, кантарион, мириси. Козице које су тамо још тако дивље и животне. Па онда, Кавафи, како путовати кроз Грчку, а не мислити на Кавафија, још једну раван, хиљаду прву. И, да не заборавим, Хенрија Милера, чијим се речима отвара ова књига, тако као он, када је уочи Другог светског рата посетио Лоренса Дарела на Крфу, и ја сам пао с Марса у ту земљу. Милерова књига о Грчкој је предивна, као ни он, ни ја нисам велики познавалац класичних студија (мада сам тих година читао само књиге о Грчкој), понекад је потребна дистанца да бисте дотакли свет.

ПЕСНИК САМ, НИСАМ ЗА ПРОЗУ

* ДА ли (би)сте се сами опробали у писању прозе?

- Не, од оних сам песника који могу писати само поезију. Сваки други начин изражавања за мене би био чисто траћење дара, иако је много примера одличних песника који пишу и одличну прозу. Поред песама, у животу сам писао само поетско-теоријске фрагменте које никада нисам објавио. Наиме, проза је дугопругашки ход, поезија, супротно, трка на кратким стазама. Код поезије, не морате тако много да радите, али морате да интензивно доживљавате свет. Морате да нешто много волите, да би настала песма. Ја волим да путујем колима, за мене је то готово либидинални доживљај, када се вратим с путовања само се добро наместим, и често испадне песма.