Дневник заблуда: Град ђубриште

ЈЕДАН од оснивача уметничке групе Медиала, архитекта и авангардни сликар Леонид Шејка описао је савремени град као ђубриште. По њему, не зна се где престаје град, а где почиње сметлиште, јер се оно преклапа са градом. Овај уметник близак надреализму описао је у сиротињском социјалистичком Београду педесетих настанак новог типа града - ђубришта, најавио планетарну цивилизацију депонија смећа, а чак је предвидео и космичко ђубриште. Шејкин град је разбацан по сметлишту, он је неупотребљив, нејасан до те мере да ни сам уметник не може да схвати да ли живи у граду или смећу.

Шездесет година након Шејкиног описа града-ђубришта, дубоко смо загазили у његову визију. Данашњи градови у Србији све су ближи уметниковом опису простора у којем се сметлиште прелива у град, где нестаје граница између хуманог урбанизма и урбицида - уништења градова, а архитектонска структура постаје урбано смеће. Деценијама смо имали ситуацију у којој су градска предграђа, нападнута бесправном градњом, постајала гигантски сламови, места у којима је живот неподношљив до крајњих граница. А онда је настао период када се урбанистичко ђубре са периферија наших градова прелило у њихова средишта, уништавајући централне функције и историјска културна добра. За разлику од сламова предграђа, нова градска ђубришта су на око умивена, нашминкана. Њих неретко чине скупи простори, нове зграде подигнуте на локацијама у строгом центру или негде усред ретких сачуваних градских хуманих зелених оаза. Међутим, иако модерни, грађени на “најбољим” локацијама, тржишно скупе квадратуре, ови архитектонски објекти представљају типичне примере Шејкиног града - ђубришта. Тешко да може да буде ишта хумано у облакодерима углављеним међу уским, збијеним улицама и блоковима центра Београда. Живот будућих станара у шуми солитера који се граде на подводном терену Београда на води или на Мостарској петљи ауто-пута биће тежак до крајњих граница трпљења. Јерград у којем је густина становања доведена до степена неиздржљивости, а саобраћај у њему планиран на свакодневни колапс, мора једном да пукне.

У данашњем свету урбанистичког ђубрета, у центрима великих градова се не станује. У највећем броју они садрже пословне објекте, у којима је боравак привремен. Из небодера њујоршког Менхетна милиони запослених журе после радног времена у далека предграђа, где живе у парковским градовима, у кућама подигнутим у зеленилу. Они храбри који могу да издрже притисак живота у данашњим градовима-ђубриштима, редовно имају алтернативу у кућама за одмор. Нажалост, у нашем савременом урбанизму нестаје и мали траг хуманости урбаног живота. Велики градови у Србији претварају се у Шејкина ђубришта, а њихови становници постају заточеници живота у граду - ђубрету, маштајући о животу у неким другим, хуманим, руралним срединама.