Слике из дубине трауме

Културни центар Новог Сада и Фондација „Плаво“, у склопу изложбе „Дадо и Љуба – Укрштања“, отворене 1. септембра, организовали су у петак, 8. Септембра (последњег дана изложбе) у Ликовном салону новосадског КЦ, јавну трибину посвећену двојици изузетних сликара – Ђурићу и Поповићу.

На трибини су о уметности и животу „наших Парижана“ говорили ду њихови савременици, пријатељи и познаваоци уметности.Тако је историчар уметности Никола Кусовац евоцирао сећање на познанство са Дадом Ђурићем које датира још с краја 1948.године, када се на Цетињу појавила изузетна фигура која је у великој мери одредила нашу савремену уметност.

– Био је то Петар Лубарда. – рекао је Кусовац синоћ у КЦНС.- Већ тада је био сед, носио је француску капу, виђали смо га ујутру како са сталком и штафелајем одлази негде према доњем крају да слика. Дадо је био у уметничкој школи, имао је атеље и пратио је шта Лубарда слика. Помињем то зато што се на Дадовим сликама може приметити да је „ухватио неухватљиво“, што је карактеристика и Лубардиног сликарства.

Кусовац је на крају додао да је подржавао Дада у уметничком смислу, „али смо се разишли када је касније говорио да је Монтенегрин, што ме је много разочарало, јер ја сам остао Србин“.Нагласио да је до краја Дадовог живота, ипак, остао у контакту са великим сликаром.

Говорећи о Љуби Поповићу, Кусовац је подсетио да је овај уметник рођен у Тузли, школован у Ваљеву и Београду,а од 1963. године живео је и радио у Паризу. Успео је да опстане у граду светлости и уметности и својим талентом чак да „натера“ тамошње људе да се навикну на његово име и правилно га изговарају.

- Слике се безмало, као и свака друга роба, продају такорећи на метар. Зна се да слика Љубе Поповића 65 X 55 цм има цену 3.000 до 4.000 евра. Један Белгијанац има цео један дворац опскрбљен сликама Љубе Поповића. Када неко од наших уметника уђе у те ценовнике, то значи да је он „неко и нешто“, да је заиста освојио тај културни простор – навео је Кусовац.

Публициста и новинар Живадин Митровић, некадашњи директор Културног центра Србије у Паризу (2006. – 2007. године), подсетио је, између осталог, и на анегдоту из париских година Дада Ђурића. Уметник је у Париз дошао средином педесетих година прошлог века и на самом почетку препреку му је представљало непознавање француског језика. Куповао је штампу и учио језик помоћу новинских наслова. За кратко време успео је да упозна галеристе и да приреди квалитетне изложбе.

– Љубу сам први пут интервјуисао 1977. године, а када сам дошао у Париз на постдипломске студије, 1980. године, са њим сам се интензивно дружио - открио је, између осталог, Митровић.

Испричао је да је Љуба био врло педантан човек. У свој атеље долазио је сваки дан најкасније у девет часова, остајао до увече и сликао потпуно другачије од других уметника. Његова платна стајала су на крају атељеа, десетак метара далеко од њега. Онда би он узео боју, нанишанио и трчао до платна да је нанесе.

foto kcns-org-rs

Књижевник и драматург Срђан Вучинић, изнео је занимљиво запажање да је читава једна генерација успешних уметника, у годинама сазревања, доживела ужас Другог светског рата који се завршио двема „печуркама“ – америчким атомским бомбама баченим на Јапан.

– У том тренутку, нико од тих уметника није имао више од 13 година и то је, без сумње, оставило траг на њихов живот и на њихову уметност. У тој генерацији били су Леонид Шејка, Душан Макавејев, Бора Ћосић, Дадо Ђурић, Љуба Поповић, Живојин Павловић… – набројао је Вучинић.

Петар Пеца Поповић, публициста,познати рок критичар и мање познати историчар уметности, сматра да свака уметност потиче из детињства.

– Дадо Ђурић је сликао овакве слике, јер је једном на Цетињу видео леш који је данима стајао и зато што је видео обешене партизане током Другог светског рата, који за казну нису скидани с бандера, данима и недељама док им се тела не распадну – казао је Пеца Поповић.

И уметнички пут Љубе Поповића, сматра рок критичар Поповић, одредиле су „слике“ које је у сећању понео из детињства. Испричао је новосадској публици да је Љуба „овако сликао“ зато што је имао деду кога су у Босни звали „Ђаво“ и који је гањао по околним селима вампире и ноћне приказе. И његов пријатељ, муслиман,док је сваког јутра бријао Љубиног оца, волео је да прича митове о необичним створовима који живе у шумама око Тузле.

Сликар Милан Туцовић осврнуо се на Кусовчеве речи о утицају Лубарде на сликарство Дада Ђурића, додавши да је „тај колорит Лубардин, спасао Дада и извео га у свет, јер је схватио ту боју, плавет, која исијава из тих крајева Црне Горе“.

– То су слике душе и унутрашњих стања. Љуба је врло специфичан. Ми, који смо с ових простора, волели смо те прве његове слике, помало мрачне. Када је отишао у Париз,као аскета и ужасно тврдоглав човек, препустио се снажном утицају импресионизма. Пустио је да светлост уђе у његове слике, мада на понекима од њих вребају и демони. Та светлост присутна је и код Дада и код Љубе – закључио је Туцовић на крају трибине у коју су се и бројни посетиоци укључили својим запажањима и питањима о двојици великих сликара.

На крају готово двочасовног својеврсног омажа двојици уметника, учесници трибине и публика сагласили су се да је уметничко дело Дада Ђурића и Љубе Поповића толико велико и недокучиво да ће га одгоненати и наредне генерације поклоника сликарства.

ДВА ЕКСКЛУЗИВНА ПЛАТНА

ПОДСЕТИМО, на изложби у Културном центру Новог Сада, која је изазвала велико интересовање новосадске публике, два велика уметника нила су заступљена са по једним платном.Миодраг Дадо Ђурић (1933 – 2010) представљен је изузетним делом из 1976. године „Диптих Монжавула“ (Diptyque de Montjavolt) великог формата 150×500 цм, које је било у вишедеценијском власништву престижног музеја Соломон Гугенхајм из Њујорка.Љуба Поповић (1934 – 2016) представљен је веома значајним делом из 1975. године „Лепотица дана“ (La belle de jour) формата 210×300 цм, доскорашњим власништвом париске Галерије Тесе Херолд.

Miodrag Dado Đurić i Ljuba Popović. Slike. Novi Sad. Likovni salon Kulturnog centra. 1 - 10. septembar 2017. https://t.co/UKXD1fvhhC pic.twitter.com/9iskL2P8DU