Вељко Булајић: Доста је копања по ономе што нас раздваја

ЗАГРЕБ

ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

ЖИВИМО у чудним временима, а ја се осећам као да снимам први филм. Ипак, атмосфера није онаква каква је била када су се некад снимали филмови, иако се ова моја нова прича лако може применити у данашње време.

Овако, за "Новости", говори прослављени филмски режисер Вељко Булајић, аутор култних остварења "Влак без возног реда" (1959), "Козаре" (1962), "Битке на Неретви" (1969), "Атентата у Сарајеву" (1975), "Великог транспорта" (1982)..., који је ових дана у Истри почео да снима свој нови филм "Бијег до мора". У погону је, каже, цео дан, а осамдесет и девет година живота нису препрека за југословенског редитеља из Црне Горе, који је највећи део свог радног века провео у Загребу, да на филмском платну још једном исприча причу о невероватним догађајима из Другог светског рата.

- Ова прича лако се може применити и у данашње време. Пуне две године радио сам на припремама, озбиљно као и увек. Драго ми је да влада интересовање, јер њиме остварујем свој дугогодишњи сан да радим на филму којем је порука да љубав треба да победи бесмисленост и ужас ратова и сукоба. Ратови пролазе, разарају људе и друштва, пре свега малог човека, а на крају се покаже да ништа није имало смисла, осим љубави и доброте.

* Долазе ли бољи дани?

- Верујем у младе генерације које ће рећи да је доста копања по ономе што нас све раздваја. Човечност и љубав морају да буду испред мржње и сукоба. Мислим да ће баш млади људи који долазе растерати све оно крајње десно и да неће да толеришу притиске.

* Да ли бујање фашизма у Европи прети да уруши све оно што је изграђено?

- Оптимиста сам да ће ново време, ипак, бити боље, без обзира на то што многи желе да профитирају гурањем екстремизма.

* Да ли сте уморни након целог дана припрема и снимања?

- Гурам када сам већ кренуо у ову причу, а темпо је заиста велики. Најзадовољнији сам са глумцима, све су то талентовани људи који су срећни што снимају филм. У филму, између осталих, игра млада глумица Дијана Видушин, која је из Пуле, али и ветеран Горан Гргић. Нема у овом филму мале улоге, све су велике и значајне. Сви глумци које сам ангажовао за филм имају дара, а посебно се то односи на младе глумице које су пре свега полетне жене.

* Како успевате у временима која нису наклоњена култури и уметности да сложите праву филмску причу?

- Видите и сами шта се догађа са филмом у Хрватској, воде се расправе о томе како убудуће наћи најбољи модел за финансирање филма, а то је иста прича која ме прати цео живот. Некад се мислило да партизански филмови отварају сва врата, али ни то није тачно. Никада није било лако обезбедити новац. Ни ја нисам успео да реализујем све филмове које сам желео да снимим.

* Чини се, ипак, да још увек нема доброг филма о рату?

- Нажалост, на овим подручјима тога је и те како било, па верујем да ће гледаоци добро да прихвате овај филм који говори о судбини немачког војника који није желео да иде у рат и у бекству од партизана се заљубио у девојку за коју је љубав била испред рата. Не могу данас да се раде филмови као некад, у којима доминирају само пуцњава и спектакл, а позадина ратних ужаса се не осећа.