Живот ствара најбоље јунаке

ТРИЈУМФ редитеља и сценаристе Младена Ковачевића на недавно завршеном Белдоксу са филмом “Зид смрти и тако то”, изнова скреће пажњу на младог аутора несвакидашње емоције и концептуалности. Иако, како каже за “Новости”, о наградама не размишља, Ковачевић иза себе већ има 15 признања на престижним фестивалима дугометражног документарног филма, а на овогодишњем Белдоксу добио је други Гран при у каријери.

У “Зиду смрти и тако то” водите гледаоце кроз невероватну животну сторију некадашње вашарске принцезе, која данас има 43 године, већ је бака, али још увек изводи застрашујуће акробације на мотору...

* Шта је вама лично најузбудљивије у овој причи?

- Бранкица проводи живот на мотору, на путу без почетка и без краја, унутар дрвеног бурета које се зове зид смрти - њена прича је довољно узнемирујућа и не постоји потреба за пренадуваним традиционалним наративом какав ретко када функционише у документарном филму. Поред тога, било ми је јасно да ће филм имати унутрашњу логику која донекле апстрахује заплет, али да ћу моћи да избегнем и ненаративну декоративну ликовност, што је такође заводљив приступ који ми не прија.

* Да ли је овај филм посебно релевантан за актуелни тренутак?

- Постоје аспекти који су универзално релевантни, али специфичан значај документарног филма је то што мора да се сними управо сада, у овом тренутку. Овај филм ће моћи да се гледа још дуго, у различитим друштвеним контекстима, а последњи зид смрти већ је престао да ради.

* Како бирате јунаке својих филмова?

- Добри филмски јунаци, и у документарном и у играном филму, природно произлазе из својих животних околности, и мене првенствено привлачи тај микроуниверзум. “Зид смрти, и тако то” инспирисала је визуелна тензија зида смрти, егзистенцијалистичка алегоричност зида смрти, а Бранкицу сам пронашао касније, она је наш прозор у тај свет. Током процеса прављења филма, иницијална идеја, тема, ликови, филмска форма, постају једно, и прича о избору јунака изгуби смисао. Ово је филм без много дијалога, не улази у експлицитно изражавање емоција, објашњења, управо зато што је Бранкица интровертна, уздржана, а она је таква јер је одрасла у сенци зида смрти. На неки начин бирамо филм који желимо да снимимо, и надамо се да ћемо открити јунаке који ће омогућити баш такав филм.

* Ваш вишеструко награђивани први филм “Анплагд” такође почива на невероватној причи и јунацима.

- “Анплагд” је почео од идеје да се сними озбиљан филм о теми која на први поглед делује неозбиљно и банално - свирању у лишће. Јунаци “Анплагда” вежбају годинама да усмере ваздух у ивицу листа, а листови се стално мењају, и само мајстор може да одсвира мелодију, али из неког разлога вредно је труда, иако нема публике, нема награда. Оваква особена прича о значају музике, креације, уметности, са свим подтекстима о савременом друштву, у свом центру неминовно има аутентичне ликове. Као и са последњим возачима на зиду смрти, тражио сам их док их нисам пронашао - последње свираче у лишће.

* Сматра се да документарци изазивају много снажније емоције и емпатију, него играни филмови. Постоји ли, заиста, та разлика?

- Стално се расправља о брисању границе, о естетичком приближавању играног филма документарном, и обрнуто, о различитости поступака и ефеката на публику. Али, за публику је филм увек био само филм. Уколико је добар, гледаоцу је свеједно, мени је свеједно. Било да гледамо америчку комедију или уврнути скандинавски документарац, у биоскоп увек улазимо са надом да ћемо у потпуности да се препустимо филму. Нажалост, то се ретко догађа. Тешко је направити добар филм, и документарни и играни, чак и највећим ауторима то често не пође за руком.

* Због чега су документарци цењенији у иностранству него код нас?

- Многи сматрају да је креативни документарни филм највиталнија уметничка форма, у неким земљама далеко је популарнији од артхаус играног филма. Постоји дужа традиција него код нас, озбиљнија продукција, публика је научила да ужива у разноликости приступа какву нуди креативни документарни филм. Али, српски документарци постижу велике успехе на најзначајнијим светским фестивалима, и све више привлаче пажњу домаће публике и критике.

НЕПРЕДВИДИВА ПРОДУКЦИЈА

* СТУДИРАЛИ сте режију у Београду, Лондону и Кејп Тауну, каријеру сте започели документарним филмовима, а дипломирали сте на играном филму?

- Прија ми да се бавим документарцима, уживам у процесу, у слободи форме. Од иницијалне идеје до почетка снимања углавном прође много мање времена, првобитни набој не избледи, што је велики проблем са многим играним филмовима. Продукција документарца је непредвидива, често траје дуже него продукција играног филма, али сте све време у процесу, правите свој филм. То је диван осећај. Тренутно радим на два документарца - “Збирка почетака” и “Yiwu - Santa’s Secret Workshop”, а ускоро ће бити завршен и сценарио за први играни филм “Koryo”.