Пола века филма “Доктор Живаго”

Ана ПОПАДИЋ

22. 11. 2015. у 08:22

Пола века филма “Доктор Живаго”
Пола века од настанка филма о забрањеној романси, заснованог на ремек-делу Бориса Пастернака. Омар Шариф и Џули Кристи оживели су епску љубавну причу из времена револуције

ЗАР не би било дивно да смо се срели раније - пита Лара свог љубавника Јурија у чувеној сцени филма “Доктор Живаго”, терајући на сузе милионе жена широм света. И тако већ пола века гледаоци уздишу над трагичном љубавном причом лепе Ларе и доктора Живага, коју је измаштао нобеловац Борис Пастернак 1957. године, а на филмско платно пренео Дејвид Лин осам година касније.

Омар Шариф и Џули Кристи оживели су епску романтичну причу, смештену у време Октобарске револуције. Пастернакова књига је, због наводних антируских ставова, била забрањена и цензурисана у пишчевој родној земљи. До читалаца је дошла захваљујући прокријумчареном рукопису, штампаном у Италији, а потом и у другим земљама. Руси су књигу свог писца легално штампали тек три деценије касније.

За разлику од књиге, филм Дејвида Лина одмах је нашао пут до публике. Са трошковима од око 11 милиона долара, “Доктор Живаго” је зарадио десет пута више, освојио пет Оскара и постао други најпрофитабилнији филм студија “МГМ”, после “Прохујало са вихором”. Популарности је допринела и врхунска музика Мориса Жара, најпознатија је “Ларина тема”, за коју је награђен Оскаром.

Али, оно што се данас сматра ремек-делом светске кинематографије имало је, као и много других филмова, трновит пут до славе.

Чувени италијански продуцент Карло Понти откупио је права на екранизацију “Доктора Живага”, неколико месеци након што је Пастернак добио Нобелову награду. Мада је у образложењу речено да је високо признање руски књижевник добио за своју поезију, нема сумње да су контроверзе око његовог романа “погурале” награду, у јеку Хладног рата. Антируски ставови и кампања која је у Совјетском Савезу покренута против романа, приморали су Пастернака да се јавно одрекне Нобелове награде.

Упркос очигледном непријатељству, Понти је ипак упутио званичан захтев руским властима да му одобре снимање у СССР-у, али је одбијен. Редитељ Дејвид Лин је кренуо у потрагу за новом локацијом снимања. Међу првим кандидатима су биле тадашња Југославија и скандинавске земље. Скандинавија је брзо одбачена због велике хладноће која би пратила екипу током вишемесечног снимања, а од Југославије се одустало због “захтевне бирократије”.

После дугог трагања, Понти је изабрао Шпанију. Снимање је трајало готово годину дана, јер је редитељ хтео да камером забележи сва годишња доба, и оживи аутентичност из романа. Али, време им није ишло наруку. Била је то једна од најтоплијих зима у Шпанији, што је приморало продуценте да одлажу снимања, а потом и да импровизују са тонама вештачког снега. Многе зимске сцене снимљене су усред лета. Глумци су морали да “глуме хладноћу” на плус 40 степени, огрнути руским крзном и шубарама.

- Имали смо армију шминкера која нас је брисала сваких два минута, јер смо се обилато знојили. Костимограф Филис Далтон морао је да проверава да ли су статисти прописно одевени, јер је већина њих скидала све испод капута, да не би пали у несвест од сунчанице - говорио је у једном интервјуу недавно преминули “доктор Живаго” Омар Шариф.

ЛЕДЕНА ПАЛАТА

Чувена “ледена палата” у Варикину је још једна сниматељска импровизација. Наиме, кулисе за имање на које Јуриј води своју велику љубав Лару направљене су на ободу шпанског града Сорија. Импозантна кућа направљена је од залеђених кошница које су, због поменутих високих температура, стално “дорађиване”.

Иако је данас тешко замислити било кога осим Шарифа и Џули Кристи у улогама трагичних љубавника, ниједно од њих двоје није било први избор продуцената. Понти је откупио филмска права, имајући у виду само једну Лару - своју супругу Софију Лорен!

- Редитељ је одмах одбацио идеју, рекавши Понтију да је Софија превисока за улогу крхке Јуријеве љубавнице. Мени је, пак, признао да никако није могао да замисли Софију као невину девојку у првом делу филма - открио је сценариста Роберт Болт.

ЛАЖНА РЕВОЛУЦИЈА Сцена побуне, са статистима који скандирају марксистичке пароле, снимана је у 3 сата ујутро. Било је то време режима генерала Франка, па се на сету одмах појавила полиција, мислећи да је у току права револуција. Нешто слично мислили су и становници из оближњег насеља. Тајна полиција је остала до краја снимања, доводећи у неприлику бројне статисте који су, по сценарију, морали да певају револуционарну Интернационалу.

Ивет Мимије, Џејн Фонда и Сара Мајлс биле су неке од кандидаткиња за улогу Ларе, али их је победила британска почетница Џули Кристи, која је овом улогом ушла на главна врата Холивуда. Дуго је трајала и потрага за једним од највећих филмских љубавника, доктором Живагом. Лин је улогу руског аристократе, идеалисте, лекара и песника прво понудио Питеру О`Тулу, са којим је три године раније снимио култно остварење “Лоренс од Арабије”. Овај га је одбио, баш као и Пол Њумен, Макс фон Сидоу и Мајкл Кејн. Последњи од њих, Кејн, у својој биографији је записао да је управо он предложио Омара Шарифа за ову улогу, иако му је Лин већ наменио улогу Паше, Лариног законитог мужа.

Марлон Брандо је одбио понуду редитеља да оживи немилосрдног политичара Комаровског, који загорчава живот главних јунака, а животну прилику добио је и искористио његов пријатељ и колега Род Штајгер. Улогу докторове супруге Тање добила је Џералдина Чаплин.

Трагање за глумцима данас, вероватно, ником није важно, јер је публика одавно рекла свој суд и оценила да је кастинг савршен. Захваљујући најбољем маркетингу - реклами “од уста до уста” - “Доктор Живаго” је био најгледанији филм те године. Критичари су замерали да је предуг (три сата), да је запоставио важну ратну причу зарад љубавне, али за гледаоце ништа није било важније од романсе Ларе и Јурија у чаробним руским пејзажима.

Уверен да је жена са марамом на глави изгубљена Лара, Јуриј искаче из трамваја и покушава да је дозове. За смрт која се одиграла иза њених леђа, Лара никад неће сазнати.

И ту се, у сцени која се не заборавља, завршава ова велика љубавна сага. Али, за гледаоце, као и за читаоце бесмртног Пастернаковог дела, и данас “живи” дилема: да ли је Живаго морао да умре и да ли баш на корак од своје велике љубави.


Пратите нас и путем иОС и андроид апликације