Сећање на Толстоја и Пастернака

ОВЕ године се навршавају две годишњице, значајне за руску и светску књижевност: сто година од смрти Лава Николајевича Толстоја - 1910. и педесет година од смрти Бориса Пастернака - 1960. На први поглед се може закључити да је то само случајни склоп временских околности, као што су округле годишњице њихових смрти. Међутим, праћењем њихових животних путева, као и анализом књижевних дела уочава се несумњива сродност њихових уметности, пре свега, по тематском опредељењу, али и по карактерима и судбинама личности које описују. Свакако да је то и висок степен патриотизма и оданости руској земљи, човеку и руској души.

Лав Николајевич Толстој рођен у селу Јасна Пољана, једном од безбројних малих села изгубљених у огромној руској равници, као да је заувек у себе примио и утиснуо тај предео, његов дах и дух остајући му веран целог живота. Носио га је као амајлију, али и као тег племенитог проклетства које га чини непрекидно својим дужником. Орући земљу, ловећи по пространим пољима и шумама, школујући сеоску децу био је уверен да ради онај посао, да врши ону духовну дужност која је равна његовом литерарном труду. Креативност свога духа и прегнућа изједначавао је у просвећивању и ослобађању сељака са оном у списатељству. Понекад се чак више поносио оним првим но овим другим.

“Срећно, срећно доба детињства...”, пише Толстој оживљавајући успомене на то своје животно доба и признаје да оне освежавају, уздижу његову душу, налазећи у њима извор својих најлепших радости. Одатле је бризнула и потекла та река имагинације, та светлосна дуга која се из те “полуазијатске велике царевине утонуле у политичку и социјалну обамрлост” (Данијел Жилес) надвила и прекрилила књижевно небо над Европом и целим светом. Име Толстоја и његови романи, а пре свега “Рат и мир” и “Ана Карењина”, остали су у самом врху светске литературе.

Полазећи из Севастопоља, који је после француске опсаде пао, а Толстој је видео град у пламену и са француским заставама на утврђењима руским, заплакао је и записао: “Писати, писати! Од сутра почињем да радим и радићу целог живота... “ Том животном завету остао је животом и делом привржен. Изједначио је своју тугу са уметничким и стваралачким чином, патриотизам и уметност. На високом, скоро недостижном нивоу моралног и креативног, подједнако, ангажовања и стварања.

И онако како то бива у животима стваралаца који своју уметност изражавају у високим температурама када сагоревају и душа и страст, и у животу Лава Николајевича Толстоја догађале су се наизменично кризе и узлети. Скоро у сличним временским периодима су се догађале душевне кризе и сумње његове када су у руској јавности била објављивана његова ремек-дела. Већ 1865. године се јавио већи лом у његовој души, да би се поновио 1877. Толстој је човек педесетих година када је завршио “Ану Карењину”, “са дугачком густом брадом... великог чела испресецаног борама, густих обрва, продорних сивих очију...” (Данијел Жилес).

Био је то период када је правио неку врсту прегледа свога живота. Могао је да буде задовољан и литерарним и животним успесима. Волео је и био вољен од своје Софије Андрејевне, која га је волела истом љубављу “жарком и једином”. Те 1877. она је родила десето дете, малог Андреју. А он, њен Лјовочка “од најраније младости неспокојан, песимиста, прогањан мишљу о смрти и жељом да спозна крајњи смисао живота”, бивао је опседнут непрекидном жалошћу. У тридесет шест месеци изгубио је троје деце и драгу тетушку Татјану. Несумњиво да га је све то измождило и он је записао: “Може се живети само дотле, док је човек опијен животом...” А он је био суморан и утучен.

Дубоко верујући да случај као произвољни догађај или след околности не постоји, но да је све у некој дубокој судбинској повезаности и међусобној изазовности, верујем да ни сусрет Лава Николајевича Толстоја и Бориса Леонидовича Пастернака није случајан. Јер тај сусрет, не знајући један за другога, нису ни један ни други ни желели ни очекивали. А он се, ипак, догодио. Упркос томе што је Борис тада имао мање од пет година.

“Толстој је - С. Родионов пише у својој књизи “Москва у животу и стваралаштву Л. Н. Толстоја” - 23. новембра (1894), заједно са кћеркама био код сликара Л. О. Пастернака који је становао у самој Ликовној академији... Они су дошли на концерт у коме је учествовала Пастерниакова жена...”

То је, педесет година касније, прочитао Борис Леонидович Пастернак, син сликара и пијанисткиње. “Те ноћи - сетио се и записао Борис - одлично се сећам. Усред ње сам се пробудио од неке слатке и болне муке, какву раније нисам никада осетио. Викнуо сам и заплакао од јада и страха...” А онда се филм његовог сећања одвија даље и он види салон пун дуванског дима и свеће које су трептале. Видео је сјајно црвено дрво виолине и виолончела, док се клавир црнео. У тим колутовима дима угледао је седу косу двојице стараца. Један је био сликар. “Лик другога - бележи Борис Пастернак - пратио ме је... читавог живота... његовим духом била је прожета цела наша кућа. Био је то Лав Николајевич Толстој.”

Пастернак се сећао да је та ноћ стајала као некакав камен-међаш између несећања раног детињства и читавог каснијег периода. “Те ноћи”, забележио је касније, “почело је да делује моје памћење и прорадила је моја свест, без великих прекида и празнина, као код одраслог човека.”

Несумњиво да је та прожетост куће и живота Бориса Пастернака духом Толстојевим морала оставити трага и на уметничко дело, али и на сам живот и његове моралне вредности будућег великог писца. Остаће заувек неодгонетнута тајна шта је Пастернака определило и нагнало да у оном познатом писму Никити Хрушчову, поводом добијања Нобелове награде 1958. напише: “... добровољно одбијам Нобелову награду”. А онда додаје: “Одлазак ван граница моје Домовине за мене је раван смрти.”

И у љубави према Русији за коју је “везан рођењем, животом и радом” није тешко назрети ону прожетост Толстојем, његовом уметношћу и његовим односом према Русији.