Песме на канапчету

РОЂЕН у патријархалној грађанској и богатој породици, Александар Вучо (1897-1985) је по традицији требало да изучи школе и настави послове својих претходника, али га је живот одвео у сасвим другачијем правцу, у свет књижевности и културе којем ће остати предан више од шест деценија. Песник, романсијер, есејиста, писац за децу, уредник часописа, филмски критичар, оставио је иза себе неизбрисив траг и нашао се међу оним изабраним писцима који добијају обележје тамо где им је био дом.

Спомен-плоча на згради у којој је живео од 1937. до смрти, у Господар Јевремовој 32-а отвориће у суботу у 11 сати књижевни критичар Милосав - Буца Мирковић и Мирјана Божидаревић, председница општине Стари град, док ће стихове говорити драмска уметница Ружица Сокић. Тако се наставља велика акција Министарства културе и “Вечерњих новости” “Вратимо дуг писцима”.

Са само седамнаест година Вучо се пријавио као добровољац, у јануару 1914. Само после неколико месеци касније, са остацима српске војске, као и његов каснији велики пријатељ и сабрат по перу, Душан Матић прешао је Албанију и доспео у Француску. На Сорбони је завршио права, али га је, како је касније често истицао, сусрет са Растком Петровићем дефинитивно одвео у свет писане речи. У Паризу се оженио прелепом Јулијаном - Лулом, са којом је у наредне две године добио синове Ђорђа и Јована.

По повратку у Београд, сви послови су му пропали и фирма банкротирала, па је једно време становао у Змај Јовиној 1 на првом спрату, а два спрата изнад био је Марко Ристић. Пријатељи и истомишљеници сваког дана су размењивали поруке-цедуљице, које су слали помоћу канапа. На тим цедуљицама биле су исписане и Вучове песме, које је његов комшија срећом сачувао и тако је касније настала позната збирка “Хумор Заспало”.

У дому Вучових у Јевремовој, 30. новембра 1929. званично је основана надреалистичка група у Београду. Тај скуп је описао Ђорђе Костић у мемоарској књизи “До немогућег” у којој је забележио: “Давичо је био опчињен ентеријером, отменошћу Вучове куће: секретаре иширане разнобојним фурниром и слоновачом, рано-бидермајерске комоде, тамне храстове ламперије на зиду, на којима су висиле скупоцене слике, скулптуре римских глава, слике Челебоновића, Тартаље, Милуновића... Сто за којим су седели, трпезаријски, био је дуг више од осам метара, широк три. Домаћина је овако описао: Згодни, млади и неговани, лепи домаћин Александар Вучо, на свој трапави, дустабанећи начин прилазио је гостима пружајући им обе руке, срдачно.”

Између два рата био је уредник неколико књижевних листова и часописа, са изразито антифашистичком оријентацијом. Прву збирку објавио је 1926, а две године касније роман “Корен вида”, за који Петар Джаджић каже да је то први и једини надреалистички роман код нас.

Из овог надреалистичког периода издваја се и поема “Подвизи дружине пет петлића”, која се сматра прекретницом у српској поезији за децу. Са Душаном Матићем написао је “Глуво доба”, које је објављено 1940, а за време рата неколико месеци провео је у Бањичком логору. Остале његове књиге из београдска трилогије и “Омаме”, као и лирика за децу “Сан и јава храброг Коче” и “Момак и по хоћу да будем” заслужују нова издања, нова тумачења и вредновања.