Писањем бежим од смрти

ПАРИЗ
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

НА пропутовању из Кореје у Канаду, новопечени нобеловац Жан-Мари Гистав Ле Клезио у четвртак се случајно затекао у Паризу. Нјегов француски издавач "Галимар" поводом лепе вести експресно је заказао конференцију за штампу у поподневним часовима. Првом обраћању јавности 105. нобеловца за књижевност присуствовао је и репортер "Новости", а Ле Клезио је био расположен да одговара на питања многобројних светских новинара.
* Како сте примили вест о награди?- Веома сам узбуђен, јер се томе нисам надао. То је веома изненађујућа вест и изузетна част. Нисам баш сигуран да сам је заслужио, али, кад су тако одлучили, зашто да не!
* Како сте сазнали да сте постали нобеловац? Да ли вам је неко наговестио да ћете бити награђени?
- Добио сам током преподнева телефонски позив Шведске академије, која ме је обавестила да сам добио Нобелову награду. Захвалио сам им се и, то је било све.
* Шта сте радили у том тренутку?- Читао сам књигу "Диктатура туге". Читао сам о парадоксу писца, који је желео да пише о људима који умиру од глади, а писао је о онима који имају добро да поједу!
* Прибојавате ли се да би слава сада могла, на неки начин, да вас одвоји од читања, за које нећете имати довољно времена?
- Сад управо пишем роман. Нећу ваљда престати само зато што сам награђен?! Напротив, Шведска академија ми је, сада баш, дала времена да пишем.
* Да ли је ова награда и одговор онима који сматрају да је француска књижевност у паду?
- Не мислим тако. Француска књижевност и језик су фантастични. Литература је веома богата и разноврсна. Баш долазим из Кореје. Невероватно је колико Корејци говоре француски и колико познају француску културу.
* Да ли је ово, уједно, и награда француској књижевности?
- Имам двоструко држављанство, Маурицијуса и Француске. Веома ми је драго због Маурицијуса, мале, независне нације, која не добија никакве субвенције за ширење француске културе и језика. Друга сам генерација странаца и потичем са Маурицијуса. За мене је Француска изузетна земља, обожавам њену литературу, али моја "мала отаджбина" је Маурицијус. Не везујем се посебно ни за један француски регион, можда, мало, издалека, за Бретању, јер су моји преци одатле, али кутак који ми је најдражи је Маурицијус. Кад одем тамо осећам да сам стигао кући. Француска култура је култура мешавина. Лјуди долазе са свих страна света да у њој стварају. И, то се наставља. Фантастично у француској култури је то што је место сусретања.
* Коју своју књигу препоручујете?
- "Павана". Описује моју малу еколошку борбу за очување једног залива у Мексику и заштиту китова. То је мала епизода из историје планете, али мени драга и важна.
* Како бисте дефинисали вашу књижевност?- Не припадам ниједном књижевном правцу. Пишем оно што желим да кажем. И, то је све.
* Где налазите инспирацију?- У мешавини успомена из детињства, мог живота одраслог човека и оног што осећам у датом тренутку. Тешко је одговорити на ово питање.
* Ваша литература је ангажована. У Кану је, такође, награђен ангажован филм. Да ли је то порука да уметност треба да се ангажује и прати своје време?- Треба дефинисати шта је то ангажованост. То је сложено питање. Ангажован сам у том смислу што сам, као и сви, згрожен многим стварима као што су неправда или насиље.
* Можда и тренутна ситуација с банкама?
- Имам мало посла са банкама, јер сам у дуговима.
* Шта ћете радити са наградом?- Мислите на новац. Па, већ сам рекао, имам дугове.
* Савет нобеловца је увек вредан. Каква је ваша порука поводом актуелне ситуације у свету?- Треба писати романе! То је одличан начин за преиспитивање. Роман не даје шематске и аутоматске одговоре. Романсијер није филозоф, то је неко ко пише и преко романа поставља питања на која они који читају треба да нађу одговор.
* Да ли бисте могли да повучете паралелу између тридесетих година и данас?
- Веома је опасно повлачити паралеле. Ипак, и тада је, такође, била економска криза, и сада, на неки начин, као и тада, расте расизам, јер се и онда указивало на "опасност" од странаца.
* Прича се да се плашите смрти. Хоће ли вам сада бити лакше пошто сте ушли међу бесмртнике?- Сви се, мање-више, плаше смрти! Али, рукопис је попут сујеверја. Док пишете, то вам омогућује да останете у животу, бар док га не завршите.

ОЧИ НЕМАЈУ ГРАНИЦЕ
Ле Клезио ушао је у књижевност на велика врата са само 23 године, када је за први роман "Записник" добио награду "Ренодо", а за длаку му измакао "Гонкур". Од тада је написао више од 50 књига, међу којима су најпознатије "Грозница", "Вољена земља" и "Рат". Већ годинама је један од најчитанијих и најтиражнијих писаца у Француској.
У саопштењу Нобеловог комитета каже се да је он "аутор нових праваца, поетске авантуре и сензуалне екстазе, истраживач људског рода изван и испод (граница) владајуће цивилизације".
Овај аутор је тринаести француски писац овенчан највећим књижевним признањем, које подразумева чек од 10 милиона круна (1,4 милиона долара), а биће му уручено 10. децембра у Стокхолму. Пре тога, у истом граду добиће награду "Стиг Дегерман", што је, како се говорило у шведским књижевним круговима, био наговештај за Нобелову награду.
Рођен је у Ници, 13. априла 1940. године, у бретонској породици. Као дете, једно време је живео у Африци, у француској колонији, на острву Морис, где је његов отац радио као лекар.
Још од ране младости отиснуо се на дуга путовања по Далеком истоку и Латинској Америци. Једна од његових животних максима постаће: "Само очи немају границе". Скрасио се у Мексику, где се оженио Индијанком, живео је у једној индијанској колиби. Добио је две ћерке које обожава и на које, како увек говори, непрестано мисли док пише. Предавао је у Лондону и Америци, а сада живи у Новом Мексику.
За роман "Пустиња" 1980. добија велико француско књижевно признање "Пол Моран", исте године добио је награду Француске академије наука и уметности, а 1994. у анкети најеминентнијих књижевних критичара и читалаца Француске, Швајцарске и Белгије проглашен је за највећег живог писца француског језика. Иза себе је оставио таква имена као што су: Ем Сиоран, Ален Роб Грије, Маргарет Дирас. У једном, сви су били сложни да је он најлепши живи писац, о чему су сведочили и огромни редови (углавном жена) на промоцији сваке његове нове књиге.
Девет његових књига објављено на српском језику: "Дијего и Фрида", "Време је стало", "Мондо-Лалабај", "Тражити авантуру", "Златна рибица", "Африканац", "Опчињеност", "Заборав" и "Белешке о кинематографу".
- За њега је карактеристично да обраћа пажњу на мале ствари, говорио је да - "уместо великих осећања откривам армију буба или мрава који нас на све могуће начине грицкају" - каже Бранка Станисављевић, преводилац његове књиге "Мондо-Лалабај". (Д. Бт. - Д. Б. М.)