Лала, а из Ваљева

“Лепо је бити глумац”... “Тешко је бити глумац”... Између те две једноставне примедбе ради Небојша Савић (28), Ваљевац који се усред Новог Сада, где се оженио и формирао породицу, осмелио да игра ироша, војвођанског кицоша који сурово кажњава осионог газду - насилника. Одиграо га је, у “Раванграду” Ђорђа Лебовића и редитеља Дејана Мијача (Српско народно позориште) и на Стеријином позорју. Тако је и добио награду “Новости” за најбољу епизоду.
У Нови Сад је дошао из ваљевског Драмског студија, па “Абрашевића”, (спремао га је чувени Мирослав Трифуновић). У ствари, уписао се на Полицијску академију (“Био сам лош ђак и мислио сам да ће ме они довести у ред...”), а онда ипак није одолео и пријавио и пријемни на Позоришној. Тако се обрео у класи Радета Марковића и, после друге године, успешно одигравши Отела на годишњем испиту 1998. године, добио стипендију Српског народног позоришта... “После тога сам застао.. Био сам горд, негативно горд, уздигао сам се - носио сам то из мог Ваљева и убрзо схватио да ту грешку више нећу поновити...”
Данас, Небојша Савић не чека позиве и понуде. Игра у представама које су остале у репертоару (“Мера за меру”, “Раванград”, “Роб љубави”, “Немам да платим и нећу да платим”...), тренутно режира, у самосталном пројекту, Поповићевог “ЛЈубинка и Десанку”. Прошле године, на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну, био је у најужем избору за награду, са монодрамом “Страдија”.
- Одлучио сам да ништа не препуштам случају. Ако ме нико не зове, даћу посао сам себи... Ја нисам стално запослен, али, не мислим да је посао глумца слабо плаћен. Увек могу да снимим рекламу, да нешто радим самостално... Кад упоређујем плате мојих родитеља и оно што ми (можемо да) зарадимо, не видим разлог да се жалим. Нас, моју класу која је била изузетно хомогена, професор Раде Марковић научио је да се мишљење не намеће. Узимали смо од њега колико смо сами желели, а он је тако раскошног дара и знања, да је имало шта да се “покупи”... Слично је и са Дејаном Мијачем. Мислим да сам у “Мери за меру”, коју је такође он режирао, лоше направио улогу, али сам зато у “Раванграду” био досадан, стално сам питао како? Како то да урадим , ја Ваљевац, који ироше зна само из приче! Ја сам Цују сасвим друкчије замишљао пре него што сам почео да улазим у тај лик са брадом, навученом капом... Ишао сам дотле, да ме је Мијач питао да ли се то Цуја “почетничио”! Наравно, уз његову помоћ, дошао сам до кицоша, преког сеоског мангупа који је суров, према вољеној жени, али, пати на свој начин... Сада, када се прихватам и режије, бескрајно ми је драгоцено искуство с Мијачем.
Имао је и Небојша Савић глумачког идола у младости Бранда. Десило се да му је једна од првих улога у позоришту био баш Стенли Ковалски (“Трамвај назван жеља”), кога је Брандо онако маестрално играо на филму. Каже да филм није гледао - све док није уобличио улогу. “Уосталом, не могу се поредити позориште и филм. То је као и са писцима - имам ја своје писце, сањам и ја о Хамлету, Магбету, Чеховљевим ликовима... Али, треба још зрелости за њих”.