Миша Самолов: Као да се саплићем на један исти камен

Милош Самолов је константа на уметничкој мапи овог поднебља, када говоримо о правим глумцима, који глуму носе свим својим бићем, а не својом популарношћу. Један је од оних за које не постоје велике и мале улоге, јер су и његове епизодне карактеристичне и потпуне, у мери довољној да постану значајан камен у темељу његове каријере, али и свих остварења у којима је, до сада, оставио комад свог талента.

Оне главне, подједнако квалитетно одређују подизање завесе и најавне шпице, а посебно суштину онога што следи после њих. Суштину игре која, за њега, јесте живот. Уз њу и емоција. Миша Самолов је човек глуме и принципа. Колико победоносан толико и слаб, колико искрен толико и свој.

Од оних глумаца који као да не глуме, а глуме до краја, због чега се вера у њега не доводи у питање. Ни на сцени, ни ван ње.

* Када се сагледа ваш рад, намеће се утисак да сте, пре свега, обичан човек коме раскошан уметнички дар није засенио природност и спонтаност. Колико је важно наћи меру и баланс, не би ли, и приватно и у глуми, дали најбоље од себе?

Управо та једноставност, природност и осећање мере јесу кључ посла којим се бавим. То је нешто чему сви ми тежимо, а што је најтеже постићи. Највећа похвала за глумца јесте када му неко каже да то што ради изгледа лако и једноставно, “као да не глумиш”, а колико рада стоји иза тога, само ми знамо. Мера је, у ствари, тај неизбежни таленат о ком се стално говори, а осећање за њу имаш или немаш. Никада нисам волео да мистификујем свој посао, али препреке које глумци прелазе, да би се ваљано бавили својом професијом, ретко ко може да разуме.

* Бити свој и трајати, чини се, јесу неки од ваших основних постулата у послу и животу. Колико је доследност, данас, скупа и тешко одржива?

Што рече један мој старији колега, ми трчимо маратон, а не трку на сто метара. Тако се и постављам према свом послу. Трудим се да никада не идем преко граница које сам себи поставио, преко нечег што морално, уметнички или људски не могу да прогутам. То нису лаке одлуке, али су неопходне. Додуше, подлежем компромисима, с годинама, нажалост, све чешће, али границе још увек не прелазим.

* Поменули сте израз “као да не глумиш”. Ви поседујете изразиту, условно речено, лакоћу изведбе, уверљивост, харизму, појаву и хабитус који обузимају сцену и екран. На који начин долазите до истине у глуми, а самим тим и те аутентичности?

Не размишљам о аутентичности, али, заиста, уносим део себе у сваку улогу. Можда ће звучати као фраза, али моје тело јесте мој инструмент на ком свирам. Понекад није баш најбоље наштимован, али трудим се да будем у тоналитету. Бавим се врло конкретним стварима у припреми улоге, а то су, пре свега, радња и односи, а степен уверљивости и јесте степен овладавања ликом који тумачим.

* Колико штимовање тог “инструмента” подразумева и несигурности, дилеме, сумње, испите самопоуздања, талента, самог себе као уметника и човека, и на који начин их превазилазите?

Још увек трају, и трајаће док год се будем бавио овим послом. Мислим да глумац који нема дилему и несигурност, који нема сумњу у себе, не може да напредује. Самокритика нас тера на рад, а осећај задовољства нас привидно оспокојава, али и улењује. Самопоуздање ми је одувек било слаба тачка и захвалан сам на томе.

* Да ли, ипак, неоспориви успех, богата каријера, подршка публике или неки лични осећај, то самопоуздање чине јачим, а ваше кораке довољно стабилним?

То су неки интимни моменти, тренуци који су ми доказали моје личне, мале победе. Углавном немају никакве везе са наградама, или свеопштим признањима. То су моменти када смогнете снаге да се суочите са својим мукама и изборите се са њима.

* Колико су те мале победе и суочавања одраз личне и професионалне зрелости, а у којој мери подразумевају и прихватање сопствених грешака?

Стално се преиспитујем и размишљам о грешкама које сам у животу направио, као и о томе да ли је вредело толико се борити за нешто. Мислим да, до сада, сем стеченог искуства на сцени, нисам пуно напредовао, али не бих ништа круцијално мењао, без обзира на седу браду. Покушавам да се променим, да постанем толерантнији и учим се могућности да нешто и прећутим. Не иде ми баш лако, али покушавам. Има толико камења, а ја нисам највештији у ходању по њему. Углавном, као да се саплићем на један исти камен.

* Дијапазон ваших улога је разноврстан и сведочи о томе да нисте укалупљени жанром, да успевате да одговорите многим изазовима. Може ли се то назвати привилегијом и колико је право на избор једног глумца, данас, оствариво?

Мој посао и јесте, у првобитној замисли, чекање да ме неки редитељ позове, да ми понуди улогу, коју бих прихватио или не, тако да, само делимично глумци могу да утичу на стављање у сличне улоге, клишее, или понављање већ урађеног. Тешка је одлука сваког глумца да преузме иницијативу око своје каријере и да предузме нешто конкретно. На жалост или на срећу, таква су времена да све чешће диригентску палицу сами узимамо у руке и одређујемо своје улоге конкретније. Док и сам ту палицу не узмем, трудим се да свакој улози дам посебност.

* Важи мишљење да су глумци, добрим делом, сањари, романтици, да увек имају неки свој сан, машту која њихову игру чини јединственом. Јесте ли међу њима?

Игра ме одржава у животу. Да ње нема, не бих се бавио овим послом. Док год је осећам у себи и док год ме покреће, мислим да ћу напредовати. Мој покретач је породица и то непрестано маштање и бајке, добре и лоше, кроз које пролазим.

* Да ли такав однос према животу и послу утиче и на то што је прва асоцијација на вас доброћудност, позитивна емоција, присност. Нисте од оних глумаца који се узносе и успех вас није променио. Како сте се одбранили?

Успех је релативна категорија. Мислим да, ако је човек сам са собом ок, не изостаје ни искрен однос према животу, послу и свему осталом што је око нас. О успеху и сличним категоријама не размишљам, бавим се искључиво темама које ме се тичу, тако да не желим да будем она дежурна мирођија у лонцу.

* Колико такав карактер, непрорачунат и “неупрљан” пропратним појавама јавног посла, упркос екстровертности, носи и велику емотивност, и да ли ту страну своје личности отворено показујете или задржавате за себе?

Емоција је саставни део сваког уметника, мој посао је да се бавим емоцијама. Постоје оне емоције, које, наравно, остају у мени и део су моје интиме, али и оне које се тичу друштвено-социјалног живота. Мислим да је дужност сваког свесног бића да њих подели са другима. Да јавно стане у одбрану професије, колега и пријатеља, да критикује угњетавање слободе, како уметничке, тако и политичке, да имамо храбрости да кажемо да нешто није добро и да се боримо против тога.

* Чини се да су ведрина и хумор у великој мери саставни део вашег живота и ваше природе, апропо приче о томе како вас људи доживљавају. Када, ипак, они не решавају све што стварност донесе?

“Гледај живот са ведрије стране”, што би рекли велики “Пајтоновци”. Трудим се, колико год могу, али, кад дотера цара до дувара, мора и тај смех да се замени нечим разумљивијим за сваког. Није лако схватити неког ко се стално смеје.

* Живот, глума, сазревање, године, искуства, свакако доносе промене. Шта је, упркос свему, остало исто, јер представља ваш основ, принцип, став, интегритет који чувате и без ког не бисте били то што јесте?

Управо то што сте рекли. Принцип. Постоје принципи којих се не одричем и који ме одржавају да се осећам као човек, у овом времену, у коме се принципи стално ревидирају и људске границе толеранције померају, као да беже од нас. Веома је важно да човек каже “доста”.

* Колико су вам ти принципи, и шта још поред њих, помогли да пронађете унутрашњи мир и на који начин?

Моја породица, пријатељи и активности које немају никакве везе са послом којим се бавим. Тај баланс ме стално спушта на земљу и не да ми да одем тамо одакле се тешко враћа.

* Искреност и истинитост се виде у вашим очима, речима, ставу, у улогама. Шта још чини Мишу Самолова, глумца коме публика верује, и што је, можда, још важније, глумца који верује себи?

Управо то да будете поштени према себи, а ако је то оно за чим тежимо, трудићемо се да будемо поштенији и према другима. Уколико сте поштени, вера у вас се не доводи у питање.

* Чиме и на који начин исписујете сценарио свог приватног живота и ко је, увек, неизоставно, у подели?

Главне улоге су Вук и Маја, а сценарио пишемо заједно. Ко зна који је жанр и у шта ће се сценарио претворити. За сада нам писање иде прилично добро. Срећан сам, мада има још циљева којима тежим.

* У сусрет новим уметничким остварењима, шта можемо да најавимо као извесно и препоручимо публици?

Има доста тога. У пробама сам за нови филм Срђана Драгојевића “Небеса”, снимам другу сезону серије “Сенке над Балканом”, а у позоришту тренутно радим на представи “Стриптиз” Славомира Мрожека, у режији Радослава Миленковића и продукцији “Процес театра”, Арсенија Миленковића.