СУШИЋ ЗА “НОВОСТИ”: Мундијал у Шпанији је моја љута рана!

БИО је мађионичар у копачкама. Имао је све: дриблинг, јак и прецизан шут, сјајан пас. Сафет Сушић (13. април 1955, Завидовићи), тренер и селектор. Речју, успешан човек.

* Рођени сте у Завидовићима, дебитовали у домаћој Криваји са 16 година, а затим прешли у Сарајево?

- Искрено, не сећам се против кога сам одиграо прву утакмицу, али, добро се сећам првог гола. Победили смо Пролетер из Зрењанина са 3:2, била је цича зима, смрзао сам се као никад. Ипак, грејао ме је тај гол - првенац.

* Девет година у дресу Сарајева (221-85), шта бисте из тог времена издвојили са ове временске дистанце?

- Била су то лепа времена, увек смо имали солидну екипу, али нисмо могли да се боримо за сам врх. Велика четворка - Звезда, Партизан, Динамо и Хајдук - заиста је била доминантна. Ипак, једном смо били други, иза Црвене звезде, једном смо чак били и јесењи прваци, два пута играли у Купу УЕФА.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Дарко Панчев: Срце за Звезду и поред новца Хајдука и притиска Партизана

* Много голова сте постигли, који су вам најдражи?

- Сећам се многих, али ми је најдражи онај који сам постигао против Жељезничара. Била је то моја последња година у Сарајеву, играло се на Кошеву пред 50.000 навијача, победили смо са 2:1 градског ривала, а постигао сам заиста прелеп гол.

* Волели сте и да асистирате?

- Нисам имао превише обавеза, могу рећи да сам био слободан играч, ишао сам и лево и десно, па у сам шпиц. И могу вам рећи да ми је веће задовољство представљало да наместим него да постигнем гол.

* Дриблинг је било ваше најјаче оружје?

- Па, може се тако рећи. Морам да истакнем да сам увек имао коректан однос према противницима, иако сам често добијао и батине. Никада ми није био циљ да неког направим смешним, зато сам ретко протурао лопту кроз ноге. Али, играо сам за публику, која је волела моје дриблинге. Мислим да сам био најјачи када сам мењао правац, из пуног трка, а то ми је омогућавала моја конституција. Нисам био превисок, 178 цм, имао сам јаке ноге, а та промена правца ми је доносила предност коју сам после користио да асистирам или погађам мрежу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Кривокапић: Осим - људина и тренерчина

* Да ли је истина да сте потписали предуговор са Интером, а да сте после ставили потпис и на уговор са Торином?

- То је баш интересантна прича. Драган Џајић је био добар са асом Интера Сандром Мацолом и направио ми је контакт, али сам ја преко менаџера Налетелића дуже време био у причи са Торином. Играли смо са Војводином, а на утакмицу су дошли Мацола, Мођи из Интера и представник Роме кога сам ја одмах одбио јер никада пре нисам с њима контактирао. На дан утакмице, у 10 сати, требало је да дође Мођи са својима, он је каснио, а ја сам мислио да се предомислио и да се неће појавити. И сео сам за сто са Мацолом и његовом екипом. Онда су ми они дали комадић папира, као доказ да су причали са мном и ја сам то потписао. То није био никакав уговор, нити је постојао неки печат или било шта слично. Онда долазе људи из Торина, ја кажем овима из Интера да сам њима дао реч, седнем, договоримо се и ја потпишем за "бикове".

- Тако је, без обзира на то што мој потпис на том папиру није имао снагу предуговора, они су то тако протумачили, нису признали уговор са Торином и изрекли су ми суспензију. То је значило да годину дана не могу да играм у Италији.

* И тако, уместо у Италији, каријеру сте наставили у Француској?

- Ту је кључну улогу одиграо Ивица Шурјак који је играо за Пари сен Жермен. Али, хтео је у Италију, у Удинезе, и предложио мене. Париски клуб је био тек у повоју, а тим млад и неискусан. У моје време Бордо је био најјачи у Француској, после је примат преузео Нант. Остао сам осам и по година, успели смо чак да једном будемо шампиони, освојили смо и Куп.

* А ви сте проглашени за најбољег странца који је икад играо у Француској?

- То је, наравно, велико признање, поготово што је ту анкету спровео "Франс фудбал", а изабрали су ме новинари. На тој листи Јосип Скоблар је био други, а своје место су нашли и Драган Џајић, Вахид Халилхоџић...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Слободан Маровић: Станковић могао да ми уништи каријеру

* Када је репрезентација у питању, Светско првенство у Шпанији остаје енигма и дан-данас?

- Сада, када је прошло толико времена, нећу да тражим разлоге. Али, та Шпанија остаје мрља, љута рана јер је то најбоља репрезентација у којој сам играо, а дрес са националним грбом облачио сам 54 пута. Оправдање не постоји, морали смо много боље. Подбацили су сви, осим два-три играча, а највише најбољи, поготово ми у нападу!

* У Италији 1990. било је много боље, а опет, остаје жал после пораза од Аргентине у четвртфиналу?

- Управо тако. У Италији смо играли одлично, остварили леп успех, на крају смо били пети на свету. Али, ко да прежали пораз од Аргентине са беле тачке, после жестокох 120 минута. Уверен сам да бисмо савладали Марадонину чету да нисмо 90 минута играли са играчем мање после искључења Шабанаџовића. Рефик је први картон добио, сви су констатовали, без разлога, а други је постојао, Марадона је знао да падне...

* А у полуфиналу бисмо играли против Италије која није пружала добре партије?

- Ко зна, вероватно бисмо стигли до финала. Аргентинци су добили Италијане на пенале. Штета, тај злосрећни црвени картон и недостатак среће су нас спречили да можда остваримо и највећи успех у историји фудбалске Југославије.

* Постигли сте три хет-трика, што је такође раритет?

- Румунима сам постигао три гола у Букурешту, а онда следи хет-трик против Италије у Загребу у јуну 1978, па још један против тадашњих светских првака Аргентинаца два месеца после у Београду. Поносан сам, није лако трести мреже таквих репрезентација.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Зоран Филиповић: Голови су моја лична карта

* Са братом Сеадом одиграли сте заједно у репрезентацији само једну утакмицу, ко је био бољи играч?

- Играли смо заједно против Шпаније, а то што није више играо за репрезентацију његова је грешка. Многе ствари је волео више него фудбал, да му је био приврженији постигао би много више јер је заиста поседовао квалитет. Не волим поређења, поготово не ова братска, Сеад је старији од мене две године и био ми је, када смо били клинци, узор. Тиме сам вам све рекао.

* Остали сте у фудбалу као тренер, а највећи успех постигли сте као селектор Босне и Херцеговине?

- Пет година сам био селектор БиХ, у првим квалификацијама стали смо у баражу, а у другом смо отишли на Светско првенство што је, наравно, највећи успех, и за селекцију и за мене.

* Водили сте много клубова, највише у Турској?

- Да, тренирао сам у Француској Кан и Евијан, Ал Хилал из Саудијске Арабије, а у Турској: Истанбул, Коњу, Анкарагучу, Ризе, Анкараспор и донедавно Алању. Искрено, ниједна екипа није била врхунска, углавном су се бориле за опстанак па нисам могао да остварим значајније успехе. Али три-четири екипе сам спасао испадања, а како планирам да радим још шест-седам година, можда ћу добити и неки већи клуб.

Сафет Сушић је 1979. године изабран за најбољег спортисту Босне и Херцеговине и за најбољег фудбалера Југославије, а 1981. добио је и Шестоаприлску награду града Сарајева.